Кажу да нема качамака, проје и цицваре без брашна од кукуруза осмака, али данас га ретко ко сеје. А наши стари једино су у њега имали поверења. Добро је подносио сурову климу па је у брдско-планинским подручјима дуго био главно „хлебно жито“, док се пшеница гајила тек за погачу и славски колач. Међутим, осамдесетих година прошлог века потиснули су га хибриди, након чега се из њива преселио у успомене и на окућнице оних који држе до традиције и квалитета.
Текст и фото: Жељко Дулановић
Кукуруз осмак познат је и као стакленац или српски криваљ, како га најчешће зову у централној и источној Србији. Стабљика му је слаба, али отпорна на сушу и остале временске неприлике, док му је клип дугачак и благо закривљен. Зрно му је распоређено у осам неправилних редова, по чему је и добио име, мада, ако добро роди, има и који ред више. Постоје и бели и жути осмак. И један и други се одликују изузетним укусом, због чега су специјалитети од њиховог брашна, самлевеног у поточари, све траженији на трпезама гурмана.
Најукуснија проја од жутог осмака
– Зрно му је крупно и толико тврдо да се и воденички камен намучи док га самеље. Али се зато од његовог брашна меси најукуснија проја коју су наши преци обично јели уместо хлеба. Посебно је укусна проја од жутог осмака, који се некада углавном узгајао у вишим планинским пределима са суровијом климом. И сâм сам је јео као мали, па ме је и сећање на тај укус покренуло да да га опет сејем – каже Десимир Тадић (62) из ваљевског села Мијачи, заљубљеник у старе и готово заборављене сорте.
