За хељду кажу да је и храна и лек. Од њеног брашна боје песка праве се укусне пите и палачинке, док чај, скуван од зрна, лечи многе болести. За разлику од житарица, којима је слична и у које се често убраја, хељда не садржи глутен, па је често на јеловнику особа које су алергичне на овај биљни протеин. Хељда је цењена и као медоносна биљка, јер пчеле с њеног цвета по хектару могу да покупе преко 80 килограма првокласног меда.
Потражња за семеном хељде је из године у годину, како у свету тако и код нас, све већа. У нашој земљи хељда се гаји на око 300 хектара. Највеће површине су у брдско-планинском подручју југозападне Србије, али се гаји и у појединим крајевима Војводине, управо због повећане тражње за њеним вишеструко корисним производима, каже др Вера М. Поповић. – У целини, хељда има велики агротехнички значај, као усев густе сетве добро покрива земљиште и сузбија корове. Поред тога, усваја фосфор из теже приступачних облика и спречава његово испирање у дубље слојеве и у подземне водотокове.
Добар извор лековитог меда
– Производња хељде је исплатива. Правилном и правовременом применом агротехничких мера остварује се профитабилна производња – истиче др Поповић. – Обавезно је напоменути да се сеје сертификовано семе хељде. Хељда се гаји ради плодова орашица који имају велику хранљиву вредност. У исхрани се користе и листови као поврће, такође се користе и у фармацеутској индустрији. Хељда се успешно гаји и у конвенционалном тако и у органском систему гајења, али и као медоносна култура. С једног хектара може да се добије принос лековитог меда од преко 300 кг. Цветање биљке почиње двадесет дана после ницања и траје све до десетак дана пред жетву. Цветови су богати нектаром и привлаче пчеле и друге корисне инсекте опрашиваче.
И поред тога што је изузетно корисна, хељда је деценијама била потпуно запостављена. Од скоро је, међутим, опет „на добром гласу“. У југозападној Србији, где се највише гаји, данас се специјалитетима од хељде дочекују драги гости. Масовно је купују и љубитељи макробиотичке исхране, а гостима хотела и ресторана на Златару и Златибору нуди се као својеврстан „специјалитет куће“.
Лековита и зато популарна
Због изразито тамне боје, хељда је годинама након Другог светског рата сматрана сиротињском храном, па је чак и тамо где је вековима хранила нејач протерана са трпеза, да би је заменио „господски“ бели хлеб. Међутим, последњих година постала је изузетно популарна због својих лековитих својстава, па се сада многи више тражи него праве житарице – каже Јекослав Пурић (67) из Радијевића код Нове Вароши, највећи произвођач хељде у овом крају.
За Радијевиће и суседне Комаране кажу да су престоница хељде. Ако је веровати легендама, овде је пре десетак векова, након што је чудним путевима на ове просторе стигло из Азије, прво зрно бачено у земљу. Од тада се, како тврде мештани села подно Златара, у начину њеног узгоја готово ништа није променило. Све је остало чисто и природно.
-Хељда се и данас гаји потпуно органски, без било какве примене заштитних хемијских средстава. А овде, на преко 1.200 метара надморске висине, где влада сурова клима, једино је и могућа њена интезивна производња. Поред ње, добро успевају и друга, такозвана „алтернативна“ жита, попут спелте, ражи, овса и голозрног јечма- каже Пурић.
Ниски приноси, али високе цене
По традицији, хељда се на Златару сеје у другој половини маја, „чим процвета глог“. Даје до 1,5 тона зрна по хектару и, мада су јој приноси релативно ниски, стручњаци кажу да је исплатива за садњу јер се „мањак“ у роду надомешћује ценом брашна која је 250 до 300 динара по килограму.
Уместо „голубнице“, домаће сорте која се у овим крајевима гајила вековима, последњих година сеју се углавном сертификоване сорте, највише „Новосадска хељда“.
-Хељда је сама по себи изузетно тешка за гајење. Нове сорте јесу нешто отпорније, али су и оне најрањивије у фази док биљка развија карактеристичне цветове. Често су довољна само два дана „врућег ветра“ у време цветања да десеткују род, а стална претња засадима су и крда дивљих свиња и јата птица којима је зрно хељде омиљена храна – каже Пурић.
Јекослав Пурић је по струци агроном и највећи је „кривац“ за то што се хељда опет, након више од пола века, вратила на закоровљене њиве. Пре двадесетак година, када је почињао, под хељдом је имао два хектара, а 2004. је са засејаних 4,5 хектара званично био највећи произвођач у Србији. Последњих година Пурић хељду сеје на преко 20 хектара, а на приближно истој површини гаји и спелту, односно крупник.
Након Пурића, производњи хељде вратили су се и други, па се њеним узгојом, углавном на уситњеним парцелама, данас на падинама Златара, Муртенице, Босања и Јавора бави стотинак пољопривредних газдинстава. Осим у планинским пределима југозападне Србије, хељда се спорадично гаји и у другим крајевима наше земље. Познаваоци прилика кажу недовољно, с обзиром на њену тренутну потражњу.
– Србија увози велике количине хељде јер домаћа производња не може да подмири све потребе. А не би морало да буде тако. Анализе које су својевремено обавили овлашћени институти за прехрамбену технологију, показују да је хељда, произведена у нововарошком крају, органског порекла и да црно зрно задовољава све прописане критеријуме, па би лако могла и у извоз. Предност овога краја је у томе што се велика пространства могу одмах користити за органску производњу, без губљења времена на постепен прелазак с конвенционалне пољопривреде на производњу на еколошким основама – каже Јекослав Пурић.
Састав
– Хељдино зрно, пирамидалног облика, прекривено је љуском, која се пре упутребе мора одстранити. Може се кувати, као што то чинимо с пиринчем и сервирати као каша. Самлевено зрно хељде даје квалитетно брашно за прављење разних врста теста – упућује нас прим. др спец Душан Живић, нутрициониста.
– Спољни омотач зрна житарице садржи доста дијеталних влакана. Дијетална влакна (баластне материје) несварљив су (или делимично сварљив) део угљених хидрата – каже др Душан Живић. – Веома су значајна у људској исхрани зато што бубре у желуцу, повећавајући волумен оброка, стварајући осећај ситости, регулишу рад црева и брзину апсорпције угљених хидрата и холестерола. Растворљива влакна ефикасно смањују упијање неутралних масти (триглицерида) и холестерола, везују жучне киселине и успоравају апсорпцију шећера из црева.
– У 100 грама хељде има 10 грама дијетних влакана, међу којима четвртину чине она нерастворљива. Богат садржај дијетних влакана повољно утиче на варење. Садржај масти је око 3,4 одсто и њих чине углавном незасићене масне киселине и лецитин, који је посебно значајан за развој деце – каже др Живић
– Хељдина каша важи за лако сварљиву и квалитетну намирницу, високих прехрамбених вредности. Од ње се може припремати позната палента или качамак, може се сервирати као прилог или додатак у сарми и разним питама. Припремљена сама, као вариво, у комбинацији с поврћем или уз месо, биће укусна и корисна. – подсећа наш саговорник.
