ОРГАНСКО БРАШНО СА ДВА ТОЧКА
Од извора реке Топлице до ушћа у Колубару, пре 50 година, било је преко двадесет воденица. Сада је у функцији четири или пет. Од тога једна је „Сретеновића воденица“, поточара породице из Маркове цркве, у њиховом поседу од 1818. када је откупљена од Турака. Из тог периода имају и веродостојну тапију, коју Томислав Сретеновић садашњи власник с поносом чува, јер му је у наслеђе остала од предака који су се бавили земљорадњом, а он од 2015. наставио традицију.
Моји преци су се бавили земљорадњом, прадеда, деда, отац, a ја сам од 2015. године почео да радим органску производњу, па смо цело домаћинство превели у тај процес рада. Све житарице које производимо мељемо у нашој воденици – што значи да је код њих све од зрна до брашна сопствена производња. Да ли се исплати или не прорачуни ће показати. За сада све што произведу продају пре новог зрна.
Све мање домаћег стајњака
То је право питање, колико се исплати. Кад смо почињали било је апсолутно неисплативо. Задњих година, што се тиче продаје, немамо никаквих проблема. Продамо све што самељемо пар месеци пре него што стигне ново зрно, ново жито. Међутим, органска производња лепо звучи али у пракси није баш тако једноставно. Много је скупља од „неорганске“, проблем је са сировинама, тачније са стајњаком. У последње време у селима око нашег је све мање сточног фонда, крава и оваца, па тако и мање стајњака. Питање је шта ће од свега бити за пет до шест или десет година – иако је проблем са стајњаком све већи Сретеновићи не одустају, јер су и користи органске производње велики.
Оно што добијете као бенефит јесте то да се прилагођавате природи и схватате да колико то мало што добијете има велику вредност. Пре свега за породицу. Уз те житарице ми смо потпуно подредили органској производњи и башту коју сејемо. Не постоји та цена за коју бисмо променили начин производње. Ту мислим на коришћење вештачких ђубрива и пестицида. Кад ви пробате парадајз који стварно мирише на парадајз, или паприку тако произведену, укус и квалитет вас терају да наставите да радите тако како радите – а воденица, она са почетка приче ради непрекидно и у добром је стању као и када су је откупили. Некада исцела, а касније подељена на двоје, како би воденичар имао и просторију за одмор.
Воденица је у потпуно изворном стању. Практично, променили смо само кошеве, који служе за млевење и пресвукли смо део пода са храстовом даском на већ постојећу храстову даску која се само мало развукла, тј. померила. У изворном стању је 95 посто воденице. Имала је једну просторију, али је неко од предака преградио, деда или прадеда. Сад имамо један део воденице који служи за одмор воденичара. Знате да су раније воденице радиле и дању и ноћу. Та друга просторија је служила за зимску варијанту млевења, јер не каже се узалуд „Хладно као у воденици“. Зато у тој просторији држимо пећ на дрва и ту се данас пакује брашно.
Ми имамо два погона, два точка, два камена који су стари преко 80 година. Квалитет камена је раније био много бољи и уколико се пажљиво меље, да камен не остане без зрна и да то зрно буде чисто, може потрајати још толико колико је трајао. А колико самељемо дневно, то зависи од природе. Она диктира темпо.
Лети, како прича воденичар, иде много слабије. Разлика је и у самом камену и за које житарице је прилагођен.
Наш један камен је прилагођен за млевење кукуруза осмака, жутог, белог и црвеног. Други камен, је нешто лакши за коришћење, тражи мање воденог потенцијала и на њега мељемо спелту, овас, јечам, хељду, раж и ситне житарице. Зими је просек 20-30 килограма кукуруза, а житарица неких 20 посто више. Преко лета у просеку самељемо 10 килограма кукуруза на сат времена, а житарица око 20 килограма. Мислим да не постоји потреба да се прича о томе које је брашно квалитетније да ли оно које се меље на природан начин или у електричном млину.
Сва брашна из ове воденице се добро продају, они, међутим, форсирају производњу црвеног кукуруза који је нутритивно квалитетнији од белог и жутог.
– Пре 50, 60 година црвени кукуруз је много више узгајан него сада. Производимо га јер је нутритивно доста квалитетнији од жутог и белог, пре свега због тога што садржи антиоксиданс антоцијанин који штити црвена крвна зрнца, јача крвне жиле и чини их отпорнијим. Проја и пројара од црвеног кукуруза не могу се поредити са другима – убеђен је Сретеновић, приметивши да се све више људи враћа природи и здравијим намирницама.
Тешко до помоћи са стране
То је тренд у свету а и код нас да се враћамо природи. Tај тренд, међутим, није уопште јефтин. Нити је производња јефтина нити је производ јефтин. Купци ове врсте брашна су људи који имају свест да је оно тотално другачије од брашна које се добија од житарица ђубрених хемијом и вештачким ђубривима. Други део људи који користи наша брашна су они који имају здавствене проблеме од којих су најчешћи проблеми са глутеном, пробавом и алергијама. Сваки дан долазе људи и питају да ли је брашно заиста органско. Добра је ствар што људи који долазе, након конзумирања нашег брашна и других производа, стидљиво у својим баштама саде неко зрно црвеног кукуруза или спелте и оваса. Радујемо се кад то чујемо, јер тржиште органских производа није добро уређено, а велика је потражња за њима. Постоје људи у Србији који се дуже од 20 година баве озбиљном органском производњом – та и таква производња захтева учешће целе породице, јер је радника за копање тешко пронаћи.
Углавном радимо породично. Једино тако је и могуће. Али кад је кукуруз у питању сваке године лагано смањујемо засађене површине које, иначе, нису велике. Имамо проблем са људством. Тачније, нема ко да окопава кукуруз јер ми то радимо ручно. Све је теже привести крају процес ослобађања кукуруза од корова. Ове године смо то успели са женама које нису из нашег краја, било их је 80 посто на окопавању, и углавном су биле старије од 70 година. Млади то неће да раде, нити знају. На малим парцелама, ако се бавите органском производњом, окопавање не можете да избегнете. Ионако је принос барем три пута мањи него у комерцијалној производњи – пожалио се воденичар, наводећи да се све мање баве и услужним млевењем, посебно преко лета.
Радимо и услужно млевење, али све мање. Постоји један посебан разлог. Јако морамо да водимо рачуна о томе да ли је жито које се доноси органског порекла и у каквом је стању. Посебно преко лета. Тако да избегавамо услужно млевење жита – закључио је Томислав Сретеновић, чија ће поточара на Топлици млети и надаље, све док буде органског жита, онаквог на какво смо у прошлости навикли.
Сарадња са стручњацима
Имамо сарадњу са стручњацима све више, али константно је то са Институтом за земљиште, са Институтом у Земун пољу, са Инситутом у Новом Саду, са Технолошким факултетом из Новог Сада, Пољопривредним факултетом из Новог Сада, и из Београда. Наше земљиште се користи као огледно имање за разне врсте анализа, није битно да ли је у питању Институт за земљиште или Пољопривредни факултет, ми смо врло расположени за сарадњу. Они раде своја истраживања али ми имамо бенефит да нам уступају резултате, па знамо шта се дешава са земљом.
Текст: Зорица Драгојевић
