У нашој научној и стручној јавности не постоји довољно искуства у вези исхране малине и купине после завршеног процеса бербе. Због погрешног става да се сезона у засадима ове две воћне врсте, као и другог воћа, по окончаној берби завршава, велики број наших произвођача у потпуности прекида примену минералних хранива у њима. Супротно томе, одговарајућа исхрана, заштита и припрема за зиму по завршеној берби, од суштинског су значаја за добар и квалитетан род у следећој години.
Пише: др Александар Лепосавић
Правилна исхрана током овог периода код једнородних сорти малине и купине је значајна за надокнаду потрошених минералних материја током бербе, али је важна и због формирања родног потенцијала на надземним прирастима који ће бити продуктивни у наредној сезони. Разлог лежи у томе што се после бербе физиолошка активност надземних прираста углавном своди на усвајање минералних материја и воде које служе за синтезу шећера и других органских једињења, а она ће током зиме највећим делом бити депонована у корен.
Директан утицај на висину приноса
Имајући све ово у виду, правилном исхраном после бербе директно се утиче на висину приноса, при чему ће сваки примењени елеменат имати своју специфичну функцију. Неки су потребни за општи метаболизам и добро кондиционо стање биљке, док ће други бити ускладиштени у биљним органима, а потом искоришћени у следећој години. Азот је један од елемената који малина највише апсорбује у периоду после бербе. Поред улоге у изградњи аминокиселина, витамина, нуклеинских киселина и других биоактивних материја, азот је структурни елеменат хлорофила. Из тог разлога, адекватна исхрана малине и купине овим елементом после бербе представља неопходан предуслов правилног тока процеса фотосинтезе. На тај начин ће помоћи стварању и акумулацији хранљивих материја, неопходних за раст и развој свих органа наредног пролећа.
Више од 50 % азота који се апсорбује после бербе ускладишти се у надземне органе и корен ове две воћне врсте током јесени, одакле га биљка користи приликом кретања вегетације, цветања, оплодње, заметања, па чак и у фази сазревања плодова. Слична ситуација је и код других воћних врста. Примера ради, боровница између 50 % и 80 % потреба за азотом у почетним фазама вегетације намирује азотом апсорбованим у периоду по завршеној берби претходне сезоне.
Имајући све ово у виду, годишња норма ђубрења азотом мора бити пажљиво примењена, при томе водећи рачуна о стању и обезбеђености земљишта у овом елементу, кондиционом и здравственом стању кореновог система и надземних прираста и планираном приносу. Свакако треба имати у виду и бујност надземних прираста (изданака), да се неправилном применом азота по завршеној берби не би утицало на додатно повећање њихове снаге раста, слабију припремљеност на ниске температуре током зимских месеци, а све укупно и на погоршање приноса. У таквим случајевима се препоручује смањење количине азота после бербе. Поред тога, пожељно је применити азот у другом делу бербе (током јула), када вегетативна активност биљака опада и када почне процес премештања азота из надземних делова у корен.
За разлику од азота, само 30% калијума, апсорбованог после бербe, премешта се и депонује као резерва у биљкама током јесени. Као такав, после бербе калијум је неопходан за обављање физиолошких функција надземних прираста у том периоду, али не и за његову мобилизацију и коришћење следећег пролећа. Без обзира на то, препоручује се примена између 15 и 20 % укупних годишњих количина овог елемента у периоду после бербе, јер ће он као активатор ензима у биљкама бити веома користан за фолијарну активност (фотосинтезу), биланс воде, правилну припрему биљака за зимски одмор и све друге процесе који захтевају његову доступност за правилно функционисање малине.
Избалансирана исхрана азотом и калијумом са друге стране доприноси повећаном усвајању цинка и бакра.
Важно је да воћари знају да су појаве дефицита или токсичности најчешће код поремећаја у минералној исхрани азотом, калијумом и магнезијумом.
Премештање магнезијума и његово складиштење у виду резерви у биљном ткиву још je увек велика непознаница, али знамо да је овај елеменат централни молекул хлорофила, па је као такав неопходан за фотосинтетску активност биљака током читавог вегетационог циклуса. Иако се фолијарна примена магнезијума показала као ефикасна, пожељна је комбинована примена овог елемента у засадима малине и купине (и фолијарно и преко земљишта), при томе водећи рачуна о томе да се не примењује истовремено са калијумом због компетиције преко земљишта.
Није пожељан мањак гвожђа, мангана и цинка
Због правилног одвијања процеса органогенезе и образовања родног потенцијала, веома важну улогу у периоду после бербе имају и микроелементи. Земљишта у главним подручјима гајења малине и купине наше земље су углавном њима богата, али често постоји проблем њихове доступности биљкама. То се најчешће дешава у случају да су засади овог воћа засновани на неутралним или алкалним земљиштима, која иначе нису погодна за заснивање засада малине и купине, или када постоји проблем квалитета воде која се користи за наводњавање (с високим садржајем бикарбоната).
Због тога се јавља потреба за периодичном применом микроелемента као што су гвожђе, манган и цинк. У случају мањка ова три микронутритијента, дефицит се код малине обично истовремено манифестује на лишћу, па је у периоду после бербе потребно највећу пажњу посветити одржавању активности лисне масе. На тај начин се директно утиче на принос и квалитет плодова у следећој сезони.
Када је у питању гвожђе, важно је напоменути да је најефикаснији начин примена Fe helata преко земљишта, због чињенице да је овај елеменат веома непокретан у флоему, односно, спроводном систему којим се хранљиве материје транспортују од листа ка корену, па његова фолијарна примена обично не даје најбоље резултате. Примена мангана и цинка може да се обавља преко листа, јер су количине које су малини и купини потребне веома мале, у поређењу с претходним елементом, због чега је фолијарни третман углавном ефикасан и довољан да надокнади њихове евентуалне недостатке.
Азот после бербе важан и за трешњу
Кад је у питању мобилност и искористивост азота, унетог непосредно након бербе, овај елеменат није значајан само за бобичасте воћне врсте. Код трешње, на пример, количина овог елемента искористивог за биљке у почетку вегетације значајно је већа у засадима који су прихрањени већим количинама азотних хранива у периоду лето-јесен. Утврђено је да усвајање азота кореном из земље у пролеће почиње тек након три до четири недеље по пуцању пупољака. До тада, целокупна количина азота која се дистрибуира преко ксилема до надземних прираста и која је неопходна за цветање, заметање и раст плодова, у потпуности је из резерви овог елемента усвојених у периоду после бербе у претходној години.
