За 47 посто становника Србије који се греју на дрва довољан је један миришљави иверак да се ватра у шпорету распламса. Луч је и данас, упркос јакој конкуренцији индустријских стартера ватре, неприкосновен и омиљен у фиокама наших шпорета. Али, прича о корисном и лековитом лучу није једноставна. Њу прати стрпљивост и тиха мука трагача у најнеприступачнијим пределима. И тако је све док се дрво не олучи и док га вредан трговац не пронађе и донесе на вашарске тезге.
Одакле долази луч, како и где настаје у Србији? Која му је цена, ко проналази дрво о коме је још Његош писао? Броје се питања о лучу које мирише на планину, шуму и чист ваздух! Једно је од ретких које ће непогрешиво дати почетну искру. Његово иверје, везано у сноп, даје сигурност скоро половини становника Србије који се греју на дрва да ће се ватра брзо и сигурно распламсати.
Дрво пања борова „столаша“
Један од ретких Шумадинаца који допрема и продаје луч у градове и вароши у овом округу је Миодраг Дидановић из села Јасеница код Тополе. Каже, тешком муком га допрема са Златибора. И додаје да су управо Златиборци најпознатији по проналажењу и продаји луча, који је у давна времена многе породице хлебом хранио.
-Они који користе пећи на струју и централно греање ретко знају о чему је реч. Ово дрво је племенито и тражи поштовање, а још ређи знају да је и лековито – каже Дидановић.
И Златиборци ће се прво зачудити како неко не зна шта је луч! Рећи ће да то није само дрво, већ и лек. Дидановић нам објашњава да је луч дрво четинара, најчешће црног бора, који расте у Западној Србији, на обронцима Златибора.
-Црни бор има највише смоле и добро је њом натопљен. Пошто је дрво такорећи импрегнирано смолом, тешко се кваси. Зато је тако суво и лако запаљиво. Како би црни бор био лучев, мора бити стар најмање 50 година, а идеално је од 100 до 300 година. Ти борови зову се и „столаши“. На Златибору се сусрећу медитерански и алпски ветрови, а у земљи има магнезијума и кречњака, па зато ту има доста лучевог дрвета – потанко објашњава Миодраг Дидановић.
До луча нема пута
Он са те планине доноси пањеве у своју Јасеницу, а потом снабдева Шумадију. Каже да их проналази на неприступачним теренима.
-До њих се тешко долази и коњима. Нема шумског пута који би вас довео до луча. Дуг је и мукотрпан пут док секиром не почнем да сецкам луч. Продајем га за 200 динара по килограму или 50 динара веза. Муштерије данас углавном налазим на вашарима. Ретко ко ће наручити луч. Купе га кад ме виде како сецкам пањеве – додаје Дидановић.
Луч се узима најчешће из пања црног бора или доњих делова стабла до једног метра висине. За то треба доста снаге. Било га је раније највише у врлетима планине Муртенице. Некадашње дрвосече, рабаџије и дрводеље копалe су пањеве и жиле давно одсечених црних борова “столаша” и смолом натопљене комаде износили су на пијаце.
Почетком и половином прошлог века трагање за жилама и пањевима “столаша” било је исплативије. Луч се користио за осветљење, пре доласка струје, па су луч трговци трампили за пасуљ, ракију, кукуруз, прасад.
Данас је свима јасно да су се купци проредили. Жене су ретке, али главне муштерије. Млађе га користе за потпалу. Ако су одрасле на селу, сећају се и знају чему служи ово дрво. Остале га купују тек по мало да им замирише у шифоњерима и отера мољце. Док га домаћице стављају у ормаре, ретко која од њих зна колико се тешко до њега долази. Ретки лучари у Србији кажу да о тој муци сведочи и изрека- нема луча без згуча.
-Треба што дубље копати, намучити се и подметнути грбачу. У потрагу за лучом не иде се без помоћника и оштрог алата, пре свега крампа. Не иде се ни без коња и самара – говори Дидановић.
Искусни лучари кажу да је најбољи луч у жилама. Црн је као говеђа пршута, а тежак као олово. Главна жила може да буде дуга и до три метра, а из једног пања може да се извади и по 400 кила луча. Некада се од црног бора, односно луча, на Златибору правио катран, и то у великим количинама. Читаве породице добро су приходовале од тога
Његошева духовна луча у човеку
Луч није новотарија, а да је тако, говори нам и етимологија. Реч луч истог је корена као и латинска lux, што значи светло. У српском језику најсроднија јој је управо реч луч или зрак. То је управо сентенца коју је Његош користио у својој „Лучи микрокозми“, спеваној 1845. године. Реч луча, када је употребљена у вези са човеком-микрокозмом означава духовни принцип у човеку. Луча, односно духовно, човека води, уздиже, осветљава и буди.
Историчари наводе да је луч у народу уживао велико поштовање, скоро као и восак. Веселин Чајкановић у свом „Речнику српских народних веровања о биљкама“ наводи да постоји веровање да луч одбија зле духове и вештице, да се не сме бацати у ђубре, не сме се газити и према њему се треба односити с највећим поштовањем.
Мелеми од боровог катрана
Миодраг Дидановић прави и мелеме од боровог катрана. Тврди да помажу код кожних обољења и против реуме, делују антибактеријски и помажу код бронхитиса, кијавице и гљивичних обољења. А луч се може ставити и у ракију. Кажу, у литар треба ставити једну цевчицу да одстоји 40 дана. Добија се лепо и здраво домаће пиће. Мало је познато да су катран некада откупљивале и фармацеутске компаније.
