Пише: Светозар Карановић
Сокобања, опасана планинама, шумама, пространим теписима ливадских трава, поштеђена сваког загађења и одавно препозната као зелено срце Србије, била је почетком јула главни град сакупљача самониклог лековитог биља. Из њеног зацело најзеленијег колектива, породичне фабрике чајева „Адонис“ Небојше Станојевића, која ове године слави 30. рођендан, потекла је пре пуних 27 година иницијатива да се знање, сабрано у „Адонису“, и лепота и снага природе, од Бога дата овој бањи, поделе с целим светом. Вођен истом идејом, предузимљиви, неуморни и тада млађани Небојша основао је Удружење за лековито биље Србије „Др Јован Туцаков“ којим још увек председава.
Тако је од 1994. године до данас сваког јула, Сокобања неколико дана домаћин људима из целе Србије, па и из околних земаља, које везује и краси посвећеност здравом животу, љубав према природи и према њеним најлепшим и најмоћнијим даровима. Реч је о догађају који су организатори, компанија „Адонис“ и Удружење „Др Јован Туцаков“ назвали Обука о познавању самониклог лековитог биља. Значај догађаја неупоредиво надраста сам његов назив. То је и прави празник природе и здравља, поучан и упечатљив не само за његове учеснике; он обогаћује и оплемењује бањске садржаје, а Сокобања му се достојно одужује и диже га на ниво општинске светковине на Ивандан, 7. јула, уједно и дан народног траварског свеца Светог Јована Биљобера.
Свечани финиш озбиљног посла
И ове године је, на самом крају обуке о лековитом биљу, а на дан траварског свеца одржано традиционално такмичење у плетењу венчића од биља. Био је ту и жири, венчићи су имали бројеве без имена ауторки и, на крају, најлепшом је проглашена креација новосадске лекарке, педијатарке др Душанке Митровић.
– Ја плетем венце од ивањског цвећа од своје шесте или седме године – открила нам је тајну своје победе Душанка која воли природу и у школу је дошла да научи шта и како да бере и како да користи њене дарове. – Томе ме је научила моја дивна пријатељица, бакица Нада из мог комшилука у Сивцу, у Бачкој, у којем сам одрасла, и њој посвећујем ову награду.
После најлепшег венчића Биљобера додељени су сертификати полазницима, а потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије Митар Костић уручио је Мајсторско писмо најбољим сакупљачима и прерађивачима лековитог биља у Србији. Добили су га Мира Стојановић из Београда, Вукашин Милетић из Белог Потока, Снежана Живков из Баваништа, Миодраг Јовановић из Лознице, Јована Милутиновић из Ниша и Миле Димитријевић из села Шарбановац код Сокобање. По томе је овај дан школе у природи био другачији од претходних. Пут до жељеног сертификата, још више до вредног знања, захтевао је сате и сате често напорног рада.
Шестог јула, на пример, практична обука почела је на излетишту Власина, а завршила се на Оштрој чуки, врху планине Девице. Дан раније је програму проналажења и брања самониклог биља на ливадама око Бање Јошанице додат и обилазак плантажа омана и гавеза, а претходног дана организована је и посета плантажи шипурка у близини Сесалачке пећине.
Учили од најбољих
Сваког дана поподне практиковани су теоријски садржаји обуке с квалификованим предавачима, попут двојице универзитетских професора: др Бојана Златковића са Фармацеутског факултета у Нишу и др Славољуба Тасића из Института за лековито биље “Др Јосиф Панчић“. И образовни и искуствени ниво самих полазника обуке био је веома висок. Међу њих 60 са свих страна Србије нису били само почетници, жељни основних знања о свету травки, већ и травари с искуством, лекари, фармацеути, произвођачи и прерађивачи. Заједничка им је жеља и тежња да у овој јединственој школи под ведрим небом уче од најбољих, или да провере своја знања и како да их после користе и у животу, и у раду.
– Замерају ми што расипнички делим своје вишедеценијско искуство и знање, што спајам купце и добављаче и тако, наводно, подривам сопствени бизнис – прича нам Небојша Станојевић који је живот посветио лековитим травама. Oне су му узвратиле послом који воли, запослењем за целу породицу, за неколико десетина радника и неколико стотина коопераната и сарадника – травара и одгајивача лековитог биља из свих крајева Србије. – Ја нећу да живим од незнања купаца и не мислим да ми моја отвореност и спремност да делим са другима смета. Трговачки штосеви више не пролазе, морамо веровати једни другима. Овде на обуци су сви моји пријатељи и људи који то умеју да цене. И сви учимо једни од других, сви смо на добитку, а ко ће с ким да послује – то је ствар бизниса и интереса.
Апотекарка са Златибора, траварка из Београда и два брата из Баната
Хиљаде људи прошло је кроз сокобањску школу и с највећом већином Небојша је остао у контакту. С многима послује, а са свима и даље размењује мишљења и искуства. Једна од њих, Нада Милошевић са Златибора, од 1991. године је у сродном послу, најпре као власница биљне апотеке, а у његовој школи је већ четврти пут и носитељка је Мајсторског писма.
– Фармацеуткиња сам, власница Апотекарске установе „Ива“ на Златибору и Пољопривредног газдинства „Златиборско биље“, у којем сакупљамо и гајимо, правимо чајеве и чајне мешавине, слатка, џемове, медоваче… – испричала нам је Нада. – Природа и биљке су моја дечија љубав из родног села Дренова код Сирогојна. Прошла сам разне едукације, али се с овом у Сокобањи ниједна не може мерити. Све је вредно и корисно, а нарочито наша познанства и међусобни разговори и упознавање с новим примерима добре праксе. Ево, у практичној обуци обишли смо и једну велику плантажу омана. Човек сав род прода директно с њиве.
Разговору се придружује још једна мајстор – траварка, динамична Радмила Павловић из Београда, за коју Нада у шали каже да је побегла из велеграда да се надише чистог ваздуха.
– Лековитим биљкама вратила сам се тек после одласка у пензију – каже Радмила. – Сакупљам их у природи, а и купујем од проверених травара као што је Небојша, сама пакујем и продајем на пијацама на Зеленом венцу и на Видиковцу. – Ако дођете у, Београд, лако ћете ме наћи, само питајте за Раду Чајку. Сви ме знају по том надимку који сам добила од када радим са чајевима.
У школи срећемо и два озбиљна играча којима пењање по ртањским врлетима овога пута није било приоритет. Одавно су у послу с лековитим биљем, и то као произвођачи, али су ипак дошли у Сокобању да чују, сазнају и још нешто науче. Љубиша и Небојша Стевановић, два рођена брата из равног Баната, из Баваништа, наши су највећи произвођачи камилице. Ова племенита биљка доминира на њихових десетак хектара, уз нешто менте, матичњака и зачинског першуна лишћара. Кажу да је ова година за камилицу најбоља откад је сеју, а зарада је, иначе, са десет хектара лековитог биља већа него са 30 хектара житарица.
Лековите плантаже доносе добру зараду
Знатно млађа, али у понечему ипак искуснија полазница школе о лековитом биљу, Милана Станојевић из Параћина, суши биље на природан начин и каже да са 23 године живота има већ двадесетак година искуства. Како је то могуће?
– Као сасвим мала почела сам да помажем родитељима у сакупљању самониклог лековитог биља, а кад сам завршила школу, пожелела сам да не радим за неког другог, него да будем сама свој газда – објаснила нам је ова одлучна девојка. – Одлучила сам да радим оно што знам, и то на родитељским темељима, а у Сокобањи сам зато што желим још да учим и да сазнам како то други раде и како се носе са бројним тешкоћама у плантажној производњи.
Све зависи од године, као и од укупних улагања, наводи Милана, додајући да својих 3,5 хектара под невеном, хајдучком травом и босиљком наводњава системом кап по кап и да нарочито пази да никаква хемија не угрози њихову чистоћу.
– Посебан је проблем ако се заштитним средствима, недозвољеним у производњи лековитог биља, третирају засади на суседним парцелама – наглашава Милана. – Решавам га заштитним живим оградама, па тако заштитним појасом омана браним валеријану.
Указује на несташицу радника, а лековито биље ваља често окопавати, јер мотика замењује хемијска третирања против корова. На крајње резултате свог веома захтевног посла се не жали, јер, како каже, има и купце и солидну зараду. Чист профит креће се између пет и десет хиљада евра по хектару, и то је свакако мотив за одлуку да већ идуће године повећа лековиту њиву и да за ту намену закупи још пех хектара.
Ко заволи, научиће
Никад не чупајте биљку из корена – саветује Стојан Митић из Сурдулице. – Одсеците свој део маказама и она ће опет израсти! Тако ћете је сачувати за друге бераче и оставити да живи за нове генерације.
„Карту читај, а сељака питај“, парафразирао је мисао академика Јована Туцакова професор др Славољуб Тасић који се опредељује за синергију искуства и народне медицине са науком.
– Факултет је неопходан – каже – али многе добре ствари ћете научити од практичара, од старих травара. Морате наћи средину. То важи и за умеће сакупљања и употребе самониклог лековитог биља. Читајте књиге, али и учите у природи и од природе – тако ћете схватити суштину. Важно је знање, али је још важнија љубав, јер – ко заволи, научиће!
Нећемо претерати ако кажемо да после необичне и јединствене четвородневне Небојшине школе у Сокобањи, ништа више неће бити исто. То је доживљај који се не заборавља, искуство које се ничим не може заменити и знање које се нигде не може купити.
Небојшина огледна башта
Необичне биљке су биле љубав, а затим хоби Небојше Станојевића знатно пре него што је почео да од њих прави чајеве. Пуно је путовао по свету и увек би са путовања доносио биљке и семена. Тако је настала његова огледна башта у дворишту „Адониса“ која понекад добро послужи за обуку биљара.
Показао нам је бели оман, користи се за мешавине чајева, па слатки пелин, мајчину душицу, хранилову траву, бели оригано, валеријану, гавез, рутвицу за коју каже да је мало отровна, морач, лаванду, бели слез, рузмарин, смиље, босиљак, дивизму жутих цветова, гороцвет и чудновати титан арум који брзо осваја простор преко кртоле и семена. За сваку травку је имао причу. Са чајем од сене за мршављење, рекао је, треба бити умерен јер може да створи зависност. Демонстрирао нам је како се морско краставче брани од берача јаким млазом отровног сока који може да вас ослепи, али и да излечи синусе… За ретки шипурак са црним плодом рекао је да чају даје дивну љубичасту боју. Као највреднију у својој башти означио је аутохтону напету ртањезис. Расте само на Ртњу и уништава стрептококе и стафилококе.
Хомеопаткиња међу биљарима
Дошла сам да ближе упознам самоникле биљке и њихова лековита својства, јер је то блиско хомеопатским лековима и начину лечења без фармацеутских хемијских препарата – рекла нам је професионална хомеопаткиња Биљана Оре из Новог Сада. – Кад смо се боље упознали, остали полазници заинтересовали су се за мој рад и одржала сам предавање.
Освајачи Ртња
Најснажнији и најодважнији међу 60 полазника сокобањске школе лековитог биља с разних страна Србије освојили су 7. јула Шиљак (1.560 метара), највиши врх Ртња, уједно упознајући и берући дуж планинарских стаза бројне врсте лековитих биљака којима је ова чувена планина пребогата. На свечаности поводом завршетка обуке и прославе траварског свеца Светог Јована Биљобера исте вечери, на летњој позорници „Језеро“ у Сокобањи, директор Општинске туристичке организације Љубинко Миленковић честитао им је на подвигу. „Адонисову“ школу лековитог биља означио је као једину манифестацију у општини која је прошле године одолела пандемији коронавируса.
– Када сам се први пут попео на врх Ртња, застао ми је дах, али не од умора, него од погледа који се са овог места пружа на Србију и околне земље – цитирао је са задовољством Миленковић чувеног путописца Феликса Каница.
