Он је црн као угарак, танких некарактеристичних ногу, краће доње вилице и правилног угриза. Он је Јабучило, са нагласком на „и“, пргав а умиљат, једини такав у Србији и недовољно цењен. Он је каракачански коњ, српски генетички ресур, чуван и вољен у етно селу „Јефимија“, на само девет километара од Врања. Потиче, као и каракачана овца још из средњег века, опстао и остао на овим просторима до данашњих дана. Овај, Јабучило, стигао је као поклон Ненаду Ордићу, ни не знајући шта му гени крију.
– Добио сам га на поклон, а ни пријатељ који ми га је поклонио ни ја нисмо знали какав је то пастув. Тек касније ми је речено. А, Јабучило је чудо од коња. Мали, јак, издржљив. Много већи и јачи пастуви одустају кад уђу у битку са њим. Волео бих када бих имао да га упарим, али код нас у Србији је он једини примерак, има у Бугарској кобила, мада је то тешка работа – јада се Ненад, али не одустаје. Нада се да ће успети да набави друштво свом каракачанском лепотану, за кога су били заинтересовани и Американци јер има ген тарпана, изумрлог коња са америчког тла. Док га сликамо, Јабучило мирно позира, ужива у паши и не допушта да му нарушимо мир.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
