Јабука стара 142 године, у воћњаку породице Антић у селу Буковче код Јагодине, успела је да преживи два светска рата, али није олују која ју је летос покосила. Пре нешто више од десет година јабука сорте илињача почела је поново да рађа, захваљујући напорима Небојше Антића (72) да стабло ,,оживи” и тако сачува успомену на претке. Јабука је рађала сваке друге године и давала у просеку од 50 до 100 килограма плодова, све до овог лета, када је јак олујни ветар оборио већ прилично труло стабло.
Пише: Јелена Лукић
Небојша Антић је одмах након олује дошао у воћњак, где га је затекао тужан призор.
Нисам могао да верујем шта се догодило. Било ми је жао јабуке, јер је она историја моје породице. Ја сам преко те јабуке био везан за своје претке. Поред ње су стасале бројне генерације моје породице. Олуја је захватила мој воћњак и још петнаестак кућа, на којима је подигла цреп са кровова, а моју јабуку је срушила. Стабло се преломило, јер је било труло, али је ипак још увек рађало – каже Небојша.
Небојша и његова супруга Негица желели су да од стабла направе неки украсни предмет, како би им остала успомена на столетну јабуку, али то није било могуће.
– Стабло није могло да се искористи да се нешто направи, јер је било труло, па смо га зато насекли за огрев. Док су секли дрво, срце ми се кидало – јадао се Небојша.
Иако више нема стабла јабуке, остала је занимљива прича о столетној јабуци и како је она постала део породице Небојше Антића.
По причању моје бабе Христине, која је рођена 1900. године, свекар јој је рекао да је јабука посађена 20 година пре него што се она родила. То значи да је јабука посађена 1880. године, за време краља Милана Обреновића, а тада се правила железничка пруга Београд-Ниш, која пролази поред моје куће и воћњака с јабуком – каже Небојша Антић.
Небојша, који је по струци економиста, пре 15 година је дошао на идеју да уреди кућу, двориште и воћњак.
Подмлађивање поштоване старице
Почео сам да се распитујем код стручњака шта треба да урадим како бих јабуку, која је реликвија моје породице, оживео, јер дуго није рађала. Прво сам је разгушио, а затим смо мој син Здравко и ја спровели градску воду до врха брда у дворишту, системом кап по кап. Све саднице воћа поливам тим системом – каже Небојша.
Најпре је однео земљу на анализу како би видео шта недостаје, а чиме је богата.
Анализа је показала да недостаје фосфор, зато смо га сваке године додавали. Иако је ова јабука аутохтоне сорте, ја сам је прскао, штитио кречом и пружао сву потребну негу. Задњих десетак година је рађала. Иначе, јабука илињача рађа сваке друге године. Плод је средње величине и врло је укусан. Почетком августа узри, а приноси су били од 50 до 100 килограма – сећа се Небојша.
Небојша каже да је то све урадио из поштовања према свим прецима. Необична је и прича како је воћњак с јабуком старом преко сто година доспео у власништво породице Антић.
Баба Христина Стаматовић и њен супруг су продали ову земљу, величине 1,20 хектара мом прадеди Александру 1937. године. Касније се њена братаница удала за мог оца тако да је после рата Христина постала моја баба. До 1937. године овде је била појата и ту се чувала стока. Мој прадеда Александар је овде чувао стоку и бринуо о воћњаку и шљивару. Бабу Христину сам често доводио овде док је била жива. Када год је долазила, имала је жељу да се попне до врха дворишта и погледа јабуку, јер је била веома везана за њу – сећа се Небојша.
Сандина баштина
Небојша је кроз воћњак уредио и прилаз до јабуке која се налазила на врху веома стрмог дворишта. Направио је степенице и мали видиковац, одакле се пружа поглед на воћњак, кућу, село и пругу. Намеравао је да у спомен на прадеду Александра Антића, кога су звали Санда, кућу назове Сандина баштина, али сада без јабуке све то више нема смисла.
Мој прадеда Александар је био добричина и често је делио воће људима из села. После Првог светског рата је из Будимпеште, где је био као војник заробљен, дошао пешице у Буковче. И ја по узору на њега поклањам воће из свог воћњака – каже Небојша.
Антићи у свом воћњаку имају око 40-ак стабала разних воћака, а Небојша се бави и пчеларством.
Горе на брду имам мушмуле и дуње, мало ниже су шљиве, крушке, јабуке, трешње, вишње, кајсије и виноградарска бресква. Имам и једно стабло крушке оскоруше које је мени изузетно драго јер ме асоцира на једно лепо дружење. Раније сам радио у руднику у околини Ртња и мој пријатељ је имао крушку оскорушу. То је нека врста дивље крушке која је права реткост у овим крајевима. Та крушка има изузетан плод. Мени се то јако допало и решио сам да, када се вратим у Јагодину и своје село Буковче, посадим стабло ове крушке као сећање на мог великог пријатеља Вељу – прича Небојша.
Крушка сада има око 30 година и најстарије је дрво у воћњаку.
Касније сам сазнао да она почиње да рађа тек око 15. године, а да јој је животни век 100 година. То стабло крушке оставићу својим поколењима, као што су мени моји преци оставили јабуку коју, на жалост, нисам успео да сачувам – са жаљењем казује Небојша Антић.
Када се све то догодило Антић се запитао да ли је можда могао да спречи овакав животни крај породичне јабуке.
– Можда бих је сачувао од олује да нисам посекао багрем и дуд изнад ње који су јој били заштита. Није само јабука страдала, већ и једна кајсија и шљива. Недавно сам ту посадио 20 липа како бих воћњак заштитио од коровског биља – истиче наш саговорник.
ОСКОРУШУ НЕ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ: Здрави плодови без хемије
Оскоруша (Sorbus domestica) листопадна је врста дрвета из породице ружа (Rosaceae), које у Србији је још увек имамо у већем броју на подручју између Старе планине и Хомоља, док се у осталим нашим крајевима среће спорадично.
Убраја се међу најдуговечније листопадно дрвеће на овим просторима, а одликује га и добра отпорност на аерозагађење. Њен род не напада ниједан паразит, па зато и не захтева никакву заштиту. У градовима је ово воће готово непознато, па се стога често меша са ситном мушмулом или дивљом крушком.
Плодови оскоруше се једу само кад угњиле. Својим саставом благотворно делују на редукциони процес у ћелијама, затим на жуч, јетру, ћелије мозга, целокупан нервни систем. Плод ове воћке без бојазни могу јести дијабетичари због минималних количина сахарозе. У неким крајевима оскорушу сматрају снажним афродизијаком, а жене верују да помаже у трудноћи. У породичној медицини спречава затвор, анемију, користи се за јачање организма и за бољи рад срца.
У шумарској литератури оскоруша се помиње као дрво добро за намештај. Дрво оскоруше је изванредно тврдо и жилаво, па се раније употребљавало за израду разних точкова и зупчаника за водене млинове, преса за грожђе, а лепо декоративно дрво се користи и у столарству.
Игор Андрејић, саветодавац за воћарство у Јагодини
Илињача
Илињача је стара сорта јабуке и можемо је убројати у летње стоне сорте јабука. Релативно је отпорна на чађаву краставост и брзо улази у период родности. Плодови дозревају на стаблу почетком августа, неравномерно, те их је стога потребно брати у више наврата, иначе отпадају. Може да се узгаја без хемијске заштите. Користи се у свежем стању, или за пите и колаче. Плодови су слатко-киселог укуса и средње крупноће, с покожицом црвенкасте боје.
