Иако им лековита својства још нису потврђена, то не спречава фармацеутске компаније да производе и продају препарате на бази ових гљива у облику праха и пилула. Користе се у терапији против рака, болести пробавног тракта и желуца, а тврди се да имају моћ да регенеришу ћелије нервног система.
Гљиве се препознају по дршци и шеширу, и на то су нас од детињства упозоравали. Због такве предрасуде о изгледу гљива, када у шуми на обореном деблу наиђемо на гљиву Игличарку из рода Hericium – помислимо на све само не на печурку. Њихов јединствен изглед неуког посматрача пре би подсетио на неку паразитску биљку преко које је пао мраз. Али, то јесте гљива и, упркос чудном изгледу, јестива и лековита.
Hericium је род гљива у оквиру фамилије Hericiaceae. Гљива је чврстог меса и беле боје, паразитира на умирућим или мртвим стаблима, а плодна тела подсећају на масу крхких иглица које висе са граноликих израштаја или с плодног тела јастучастог облика.
Представник овог рода је Hericium coralloides, а широм света расте двадесетак врста овог рода. Гљиве из овог рода су јестиве, у Кини веома цењене због лековитих својстава. У Србији се налазе на листи строго заштићених гљива. Распрострањене су по целој северној хемисфери, а паразитирају на стаблима лишћара и четинара. Код нас је расте пет врста из овог рода.
Букова брада (Hericium coralloides) има базу обима до 30цм и изграђена је од заједничке основе и разгранатих наставака. Изгледом подсећа на морске корале, због чега је и добила име coralloides. Иглице су јој ситне, крхке, неједнаке дужине и пружају се у различитим правцима. Веома подсећају на иње.
Месо јој је бело, крхко и тамни у жућкастим и мрким нијансама како гљива стари. Паразитира на лишћарском дрвећу.
Шумска брада (Hericium clathroides) у основи има обим до 20цм и чини је заједничка основа и разгранати наставци, слични буковој бради. Иглице су јој ситне, крхке, правилно распоређене, што је и основна карактеристика по којој се разликује од букове браде. Месо јој је крхко и беличасто. Паразитира на лишћарском дрвећу.
Шкољкаста игличарка (Hericium cirrhatum) састоји се од више сраслих шешира шкољкастог облика, жућкасто-беле боје, дужине до 10цм. Иглице су јој дужине до 1,5цм, на доњој страни шешира. Месо јој је мекано и беличасто. Као и претходне две врсте ,и ова паразитира на лишћарском дрвећу.
Медвеђа глава (Hericium erinaceus) има плодно тело ширине до 20цм, висине до 15цм. Горња површина састоји се од умршених влакана. Иглице су јој боје крема, дебљине 0,3цм, а дужине до 3,5цм. Месо је мекано и беличасто. Веома је препознатљива и упечатљива гљива.
Јелова брада (Hericium alpestre) с плодним телом обима до 30 цм изграђена је од заједничке основе и разгранатих наставака. Иглице су јој ситне, крхке, неједнаке дужине и пружају се у различитим правцима. Веома подсећа на врсту букова брада. Месо јој је бело, крхко и тамни у жућкастим и смеђим нијансама како гљива стари. Паразитира на четинарском дрвећу, најчешће на јели и смрчи.
Свих пет врста које се у Србији јестиве су и припадају гљивама које се не могу помешати ни с једном отровном врстом. Hericium се такође широко конзумира у Кини. У народној медицини Кине и Јапана врсте Hericium високо су цењене због претпостављених лековитих својстава. У последње време све је веће интересовање за могућа биоактивна својства ових гљива, иако не постоји квалитетно клиничко истраживање које би указивало на то да гљиве Hericium имају лековита или биолошка својства.
Род Hericium производи фитокемикалије, еринацине и хериценоне, метаболите цијатана. Они представљају базу за истраживања, у покушају да се докажу њихова медицинска својства. Иако им лековита својства још нису потврђена, то не спречава фармацеутске компаније да производе и продају препарате на бази ових гљива у облику праха и пилула. Користе се у терапији против рака, болести пробавног тракта и желуца, а тврди се да имају моћ да регенеришу ћелије нервног система.
Hericium врсте су јестиве, али у Србији строго заштићене те се не смеју брати под никаквим условима. С друге стране, веома се лако узгајају у вештачким условима.
Чорба са гљивама и поврћем
Црни лук, исецкан на конце, кратко пропржити на маслацу или уљу док не постане стакласт. Долити воду и додати поврће. Додати грашак, шаргарепу, зелен и друго поврће по жељи. Може се ставити и ситно сецкано пилеће бело месо. Када вода проври, ставити коцку за супу, посолити, побиберити и додати остале зачине по жељи. Крчкати на умереној ватри док поврће не буде скоро скувано, додати гљиве и кувати док оне не буду скуване (до 10 минута).
Напомена – лук се не сме распасти ни раскувати, али не треба ни да шкрипи под зубима. Скинути с ватре и оставити да се прохлади. У посебној посуди замутити јаје помешано с павлаком и додати у прохлађену чорбу, уз лагано мешање, како се не би створиле грудвице.
Чорба са гљивама и сланином
Исећи лук и сланину на коцке, динстати. Када се сланина испржи, додати брашно, алеву паприку, бибер и мало соли и налити воду. Додати исецкани кромпир, шаргарепу и уситњен першун. Када је поврће скоро кувано, додати гљиве и пилећу коцку, кувати још око 10 минута. Од јаја, брашна и воде и мало соли умутити тесто и укувати кнедле у чорбу. На крају додати неутралну павлаку.
М.Д.
Добро јутро број 571 – Новембар 2019.
