Овај предивни грм раскошне цвасти у априлу и мају, пореклом је са Балкана и из Мале Азије. У нашем народу је постао нарочито омиљен од када је у 13. веку краљ Урош Први, у част доласка своје будуће супруге, принцезе Јелене Анжујске, дуж долине Ибра посадио на стотине садница, као знак добродошлице.
Четири века касније јоргован је почео да осваја свет, али на свој велики поход, упркос дирљивој љубавној краљевској легенди, није кренуо из Србије, већ из Османлијског царства. С простора данашње Турске се проширио по Европи, а онда и широм планете. Тако је постао украс у милионима башта.
Данас постоји око 25 врста јоргована, од којих је настало преко хиљаду хибрида са цветовима у свим нијансама љубичасте, плаве, ружичасте, беле, црвене и жуте боје, једноструким и дуплим, који не цветају само у априлу и мају. Код неких сорти цветање траје током читавог лета. Јоргован – Syringa vulgaris – цвета на гранчицама старим између две и пет година. Резидбу треба обављати сваке друге године, како би се осигурало обилно цветање. Овај вишегодишњи грм сади се у јесен или у пролеће, на осунчано место. Добро ће успевати и у полусенци, али у хладовини неће цветати.
У влажном, добро дренираном и компостираном земљишту треба ископати јаму дубине око 40 центиметара за садницу јоргована. Након садње потребно је обилно заливање. Влажност тла мора се одржавати све док се биљка добро не укорени, а то подразумева редовно заливање током прве сезоне, након чега ће му бити довољне падавине.
Јоргован врло брзо расте. За кратко време достићи ће висину и до пет метара. Да би обилно цветао, неопходно је сваке године прихрањивати га ђубривом на бази фосфора, јер овај минерал поспешује цветање. Кад прође сезона цветања, треба га орезати и то само трећину старих грана. Тако се обезбеђује довољно светлости унутрашњим деловима крошње и спречава се труљење које може настати због недостатка ваздуха. Јоргован се може пустити да расте слободно, и да власник никада не узме маказе у руке. И тада ће лепо цветати.
Међутим, да би се добио лепо обликован грм, треба знати да он не цвета на младим, једногодишњим гранчицама. Цветање је на гранама старим између две и пет година. Што су оне старије, интензитет цветања се смањује. Зато се често могу видети старија стабла с мноштвом огољених грана. Осим резидбе крошње, требало би редовно уклањати и изданке који избијају у подножју, како не би трошили снагу биљке.
Током пролећа треба уклонити поломљене, оштећене и измрзле гранчице. Стара стабла орезују се у рано пролеће, чим прође опасност од мразева. Млада стабла се орезују након цветања. Уклањају се гране на којима је завршена цваст и оне се скраћују за једну трећину. Треба проредити и гране које су ближе земљи и оне које расту према средишту крошње, као и које преклапају друге.
Р.Д.Ј.
