Некада је пасуљ био водећа храна и најзаступљенија култура у баштама. Данас, на пијацама, иако већином тврде да је домаћи, углавном имамо увозни градиштанац, тетовац, све што је бело или што се пасуљем зове. Ретки су они који га саде на стари начин, уз кукуруз да му притка не треба, који га млате ручно мотком и овеју кроз сито. Један од тих, упорних, одлучних да сачувају аутохтоне сорте је Никола Бошковић из околине Трстеника, који тренутно посао око пасуља приводи крају, пребирајући га и спремајући за продају.
– Пасуљ градиштанац, тетовац, галеб, трешњевац, осмак, сејем на нешто више од десет ари. Сејем га после благовести и то су све старе сорте које сам сачувао. Имам око петнаест сорти, што белих, што шарених – започиње своју причу Никола, који је семе добио од монахиње из манастира Љубостиња.
– Један део семена сам добио од монахиње Агрепине, из манастира Љубостиња. Она је преминула, али док је била жива чувала је стара семена, заправо је имала завет од свог духовника да их сачува. Пошто у манастиру то није нико наставио да ради, она је део семена дала мени. Није ме заветовала, али ја сам се потрудио да их сачувам, одржавам, сејем и некад поклоним некоме ко жели да их има – рекао је млади пољопривредник.
Њему чување семена не представља проблем, одлучан је да на свом имању сеје и ради ручно, иако је теже и мањи је приход.
– Пасуљ посадим, мало прехраним, заштитим и нема прскања јер пасуљ не трпи препарате за коров, тако да се може рећи да је здрава храна. Једино му стављам кап по кап воде да би боље родио. Лета буду сушна а пасуљ има плитак корен па му је потребно наводњавање – најлепши део посла је након брања – каже Никола.
А колико се сећам, а сећам се добро, мене и сестру баба би поставила на чаршафе са обраним и осушеним пасуљем преко кога смо газиле. Био је то леп осећај док по врелом дану газаш по сувим махунама, чије пуцкање осећаш под ногама. Оно што не бисмо успеле да омлатимо, млатила је баба мотком, претежно млатачем за шљиве, ударала по мученом пасуљу као да јој је у најмању руку ратни непријатељ о коме је често у сумраке причала. Тако ради и Никола, добро можда не баш тако, али слично.
– Пасуљ се бере ручно, па се ставља на стољњаке или чаршаве, затим се омлати или огрува штапом или мотком, та се пребира. Скупи се пасуљевина овеје на ветру, уклоне се штетна зрна и дође се до финалног производа. Кад све завршим, пасуљ држим у замрзивачу 24 часа, јер се може десити да га нападну бубице, па га после пакујем за себе, а остатак продам. Све мање је домаћег пасуља, јер је око њега све ручни рад, па се људи одлучују за културе које могу машински да обрађују и доносе већи приход. Ја радим као што се раније радило и не одустајем – изјавио је Никола Бошковић за Добро јутро.
Текст: Зорица Драгојевић
