(Наставак из претходног броја)
Након изненадне смрти иванградског травара и исцелитеља Јована Шаљића, наруџбине су се нагомилавале, а од Шаљићеве масти су остале само спремне кутијице. Менаџерски тим падејске „Менте“није се предавао ни након 40 дана од Шаљићеве смрти.
Пише: Александар Павловић
– Код нас је дошао Шаљићев син који данас живи у Сплиту – каже наш извор из „Менте“ – који се, мислим, зове Бранислав. Он је рекао да има оригиналан рецепт за татину маст и да можемо без проблема да наставимо производњу, како је по уговору предвиђено. И заиста, у следећи понедељак се појавио Бранислав и донео смесу коју смо убацили у базу од маслиновог уља.
Чим се смеса згуснула, приметили су да то више није нити та боја, нити мирис који је имала оригинална Шаљићева маст. Одмах су то пријавили директору, а он је рекао да морају да сачекају да виде како ће реаговати тржиште.
– И док смо још чекали резултате од апотекара који су узимали нове наруџбине за „Шаљићеву маст“ – наставља наш извор – појавио се, на наше велико изненађење, други Јовин брат који се, ако се добро сећам, зове Драгиша, живи у Београду и приближава се 100-ој години живота. Он нам је сложио причу да је његовог брата Бранислава, који је купио велику вилу у Сплиту, поткупила највећа фармацеутска кућа из Хрватске, која је блиско сарађивала с немачким „Бајером“, највећим произвођачем масти против опекотина, а који је то и данас.
Пошто је и малом детету било јасно да серија која је направљена два месеца након смрти Јове Шаљића није оригинална Шаљићева маст, директор Олушки је одмах отказао сарадњу са Браниславом и прихватио сарадњу са братом Драгишом, који је у Падеј донео и списе писане руком, који су неоспорно били Јовини. Наиме, његов рукопис су овде познавали. Међутим, он није желео да „Менти“ преда читаву рецептуру, али је очигледно био погодио боју, тако да је мелем по његовом рецепту био исте боје, али је мирис у старту био сумњив.
– Ипак смо одлучили да направимо још две серије и пласирали смо их по апотекама бивше Југославије. Међутим, већ после неколико дана смо имали пријаву из Скопља да препарат не делује, јер су се неки људи који су радили баш у „Алкалоиду“ били испечени неком хемикалијом и да им маст коју смо им испоручили апсолутно ништа није помогла. Тада нас је напала и штампа из Скопља. „Нова Македонија“ је писала да се у скопским апотекама појавио лажни лек за опекотине, а текст су, наравно, пренеле и новине у Србији.
У „Менти“ нису имали куд, већ да обуставе производњу Шаљићеве масти, иако су имали ексклузивни уговор с Јовом Шаљићем. Одмах, као по директиви, сва српска штампа почела је да напада једина два српска лекара који су бранили Јову Шаљића: др Александра Фернандина, хирурга из болнице у Земуну који се и сâм од опекотина излечио Шаљићевом машћу, као и професора дерматолога Бранислава Лалошевића који је иначе важио за најстрожег критичара нових фармацеутских препарата. Када је чак и њих српска штампа прогласила надрилекарима, сви су се од страха ућутали јер су се уплашили за егзистенцију.
Најтужније је то што су чак и доктори, страдали од опекотина у то време, или чланови њихових породица, који су се без размишљања обраћали Шаљићу, потпуно занемели. И иванградски лекар Милош Лалић, који је своју ћерку Сању и сестричину Милицу одмах одвео Јови кад су се опекле врелом водом која се грејала на шпорету и коју су случајно у игри пролиле по себи, сада је о томе заћутао.
На директну прозивку доктора Александра Фернандина на састанку Југословенског лекарског друштва да посведочи о ефикасности Шаљићеве масти, др Лалић је без размишљања рекао да никада ту маст није пробао, нити је чуо за њу. Како је био родом из Иванграда, на аудио снимку те седнице, коју смо имали прилике да преслушамо, зачуо се смех присутних лекара.
(Наставак у идућем броју:
Легенда живи међу „малим“ људима)
