Иако му је осамдесет и прва година Рамани Шефки из Бујановца у свом дворишту и даље неуморно плете конопце и оглаве за стоку. То чини оним данима када у околини не раде пијаце. Тада порани и до доручка на својој машини успе да исплете конопце и ужад различите дужине и дебљине. Кад исплете, следи фаза финалних радова који захтевају посебну прецизност. Иако су они далеко тежи пријају му јер их обавља седећи.
Када седне на столичицу и у крило стави да доради први оглав за телад или краве, њему године престају да буду терет и попут младића почне да плете каишеве од нити које се настављају од поводца. То тако спретно чини, да изгледа као да су исплетени уз помоћ неке машине. Поносан је и каже да је овај занат учио од оца и деде који су били најбољи јужари у овом крају.
– Као дечак гледао сам како су људи из овог краја долазили код њих да пазаре конопце и оглаве, зато што су знали да не продају фалш робу. Чим сам ојачао они су почели да ме уче овом занату – казује Шефки.
Међутим, учење заната није текло глатко, поготово када би му кучине, од којих су правили конопце, одрале прсте. Тада су му отац и деда давали лакше послове. Говорили су му да подједнако добро мора да научи све његове фазе, како би муштерије на пијаци по квалитету могле да препознају његов рад од других. Када је постао ужар потрудио се да разноврсном понудом надмаши своје учитеље и привуче нове купце. У његовој понуди увек је било оглава које су красиле занимљиве шаре, а нашао би се и неки украс у црвеној боји које су сточари куповали за кићење рогова крава се отеле.
Конопце и оглаве прави и од јуте
Своје рукотворине Шефки је правио од кучине конопље, све док је могао да је набави на тржишту.
– Ова врста материјала је била неприкосновена за израду конопаца и оглава и од њих сам редовно добијао производе високе чврстоће на затезање и кидање – прича Шефки истичући да је чим га је понестало морао да се преоријетише на јуту коју је набављао у Оџацима, а како је и ње последњих година све мање почео је да израђује своје производе и од синтетничких материјала и пластике.
Последњих година, продаја му је опала, те је у једном тренутку помислио да дигне руке од заната. Наставио је само због редовних муштерија.
– У село Кленике некада сам највише продавао своју робу јер је тамо било и највише стоке. Сада тамо готово да и нема више ни људи, а ни стоке – прича Шефки.
Не пропушта, ипак, да оде на тамошњу пијацу где поред стандардне робе муштеријама понуди и каишеве за козе и псе, које је последњих година почео да прави како би зарадом од њих допунио свој кућни буџет. Овај крепки старац каже да би веома волео да некога из своје породице научи занату, како би могао да настави породичну традицију, јер се времена мењају и можда ће доћи дан када ће им управо тај занат затребати.
Текст и фото: Гордана Настић
