U pola sedam izjutra u Beogradu popanu neka kap kiše. Čisto da isprska prašnjave ulice. Pomislih „bože, od svih sunčanih dana, baš danas kad idem na teren da pada kiša“. A ona, kao da me posluša posle par minuta stade. Uđoh u kola, sačekah kumu, mog vernog saputnika i sapatnika i krenusmo put Donje Crnuće i Ramaće. Što b’ se reklo, „nedaleko“ od Beograda. Usput ugreja sunce, žeže. Negde na pola puta sačeka nas Radenko, dobra duša, orezivač i vrsan poznavalac voća. On i supruga u kolima ispred, mi ko pačiči za njima.
U Ramaću i šljivik Goranov, stigosmo u sred podneva. Preko atarskog puta, suvog i ispucalog sam jedva pogađala il’ da ne upadnemo u rupu, il’ da se zemlja pod težinom auta ne odroni, a mi završimo u zrelom žitu.
– Idi levo, idi levo, više levo – pokazuje mi Radenko. Dok ja levo, već treba više desno, i tako sve do kapije i hlada ispod hrasta starog stotinak godina.
– Ima li ovde zmija? – najveći je strah moje kume.
– Ima, al ‘nije to ništa. Mene su četiri puta do sad ujele – ko iz topa odgovori Radenko i ja vidim moja se kuma ukopala, nema ni napred, ni nazad, niti metar, niti milimetar, a sunce peče, zemlja suva, miriše na ustajalo, redovi šljiva otegli se petsto metara. Mislim se, crni Radenko pa jesi li morao. I onda kao detetu, „ma nije to ništa, vidiš da ih nema, suvo je mnogo, tarupirana trava pobegle su sigurno“. Dok se ubeđujemo osećam kako mi znoj sa čela i vrata ide niz obraze i leđa, gledam onaj šljivik i pitam se „šta li mi je ovo u životu trebalo“. Onda čujem glas iz pozadine, mali mozak odzvanja „moraš više na teren, to mi fali“…I tako, nogu pred nogu, od šljive do šljive Radenko i ja, malo rodilo, malo nije. Početak zasada loš, mraz uništio, sredina dobra do početka donjeg dela, u donjem delu ponovo mraz uništio zasad. Kuma i Božana koja je izašla iz treće smene u sandalama na platformu, jedva nabadaju. Noge samo izleću, a dišu na škrge. U dnu voćnjaka čeka nas vlasnik Goran.
– Oooo dobro mi došli! Ima li vrućine? – pita iz debelog hlada. Nasmejan kao da nije prešlo četrdeset stepeni, njemu valjda i ne smeta. Završio upravo sa tarupiranjem, pa seo da odmori i da se rashladi.
– Meni je ovaj voćnjak više hobi. Imam firmu, a ovo je zadovoljstvo. Kupio sam 2000 sadnica, ovde je posađeno 1150, a u drugom voćnjaku kod kuće ostatak. Loša je godina, do sad sam samo pekao rakiju, sad ću ovo što imam morati da prodam, da izvučem bar deo uloženog – pokazuje po voćnjaku, koji je pod konac, orezan, istarupirano, jedino je zemlja suva, ispucala, mada još ima vlage, šljive su u dobroj formi.
– Imam svoj bunar, tu na sredini voćnjaka, ali nisam stigao da uradim sistem za navodnjavanje. Jednostavno previše je posla, a ja to sam radim. Sve sem kupljenja šljiva, tu imam već godinama iste žene koje dolaze da rade – a šljiva će u njegovom voćnjaku biti. Nije da neće, mada tek možda desetak kila po stablu.
– Kako je kod drugih ovde je odlično, zahvaljujući Radenku i njegovoj rezidbi moje su šljive i dalje u odličnoj kondiciji – malo pohvale i za orezivača. U tom nešto šušnu, kuma naravno skoči.
– Nije zmija, ne boj se – ispalismo svi u glas ko jedan, dok ispijamo ledene sokove koje nam je komšija doneo iz lokalne prodavnice. Da nije, bilo bi kritično. Flašice pogabacasmo, gde bi drugo, u vrzinu, uz napomenu da će ih kasnije Goran pokupiti i poneti. Dok se spremamo za uz voćnjak kuma ne miruje, ona bi da, ipak pokupi flašice, da ne ostavljamo đubre.
– Dobro, ajde ja ću držati kesu, a ti pokupi – prilazim držeći u ruci žutu plastičnu, ne onu biorazgradivu kesu. Ona pogleda u limenke, zavrte glavom, pođe pa stade.
– Ajde ti, ne smem ja rukom tamo, možda ima….
Krenusmo lagano uzbrdo, nogu pred nogu. Božana, ona što je izašla iz treće smene, jedva vidi kuda hoda, kuma se osvrće na svaki šuš, Radenko i ja opet od šljive do šljive, usput nešto oreže i objasni mi zašto, a sunce prži, davno je u zenitu.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
