По правилу, противградна одбрана је у стању приправности од 15. априла, тамо где је има, нажалост деси се да град удари и у јуну. Недавна велика штета од града на усевима у селима Руме показала је да је овдашња пољопривреда још увек незаштићена од ове велике невоље и праве ноћне море за сваког ко се бави узгајањем биљака.
Противградна одбрана заказује пред опасношћу с неба. У многим местима у Србији она више ни не постоји: или је станица девастирана, или нису набављене противградне ракете, или нема стрелаца. Могуће је наравно поправити станицу, обучити стрелце, али, проблема са набавком не би требало да буде, пошто ракета има на тржишту, а трошкове сносе Републички хидрометеоролошки завод и општине, па ипак – дешава се да не буду набављене. Различита подручја град различито погађа, па је нужно целу противградну заштиту организовати у зависности од потреба сваког краја понаособ.
У Кикинди је, традиционално, пољопривредно становништво знало где су противградне станице, а сваки мушкарац сматрао је за особиту почаст да дежура на станици, одржава инсталације или буде стрелац. Сад су друга времена, али, то је разлог више да се противградна одбрана боље организује. Ко није својим очима видео како изгледа усев уништен од града, тешко може да замисли каква је то штета и несрећа.
Са страхом су некадашњи паори гледали у небо, стрепећи од појаве градоносних облака, препознатљивих надалеко за оног ко зна како изгледају: врло тамни, сиви, скоро црни, са карактеристичном сребрнастом ивицом. И у та давна времена, пре него што је ико „измислио“ противградне ракете, пољопривредници су покушавали да се заштите од туче која уништава усев ледом: молили су се, свако према правилима своје религије; постављали верске симболе у атар; покушавали да умилостиве небеске силе износећи пред кућу хлеб и со, а најстарији су махали према градоносном облаку деловима своје венчане одеће.
Из неког разлога, људи су веровали да се градоносни облак може отерати буком, па би, чим би га видели, почели да вичу, певају обредну песму, ударају у метално посуђе, нарочито тигање, или су трчали до најближе цркве и покретали црквена звона.
Према познатој легенди, на подручју северног Баната нарочито су ефикасна звона на црквама у селу Остојићеву: у стара времена, чим би видели градоносни облак, сељани би потрчали према православној или католичкој цркви и почели да звоне. Кад се звона са обе цркве ускладе, настајао би звук од кога би, наводно, облак продужио даље. Да ли је ова прича истинита или је у питању народна машта, није истражено, али јасно је да се сеоско становништво одувек бојало града и покушавало да га некако спречи, чак и кад није имало ни моћи ни опрему за то.
Страх је ишао тако далеко да паори нису волели ни кад се прича о граду. Ко би заподенуо разговор о томе како је ономад град потукао усеве, био би упућен да промени тему, одмах би га неко од присутних прекинуо речима „далеко било“ и сличним заштитним формулама. „Лед не ваља у винограду ни спомињати“, наглашавали су стари виноградари, а ко баш није могао да избегне разговор о граду и штети од њега, говорио је тишим гласом или шапатом.
Данашњи пољопривредници који користе интернет и најсавременију опрему за своју делатност, иако не упражњавају већину обичаја својих предака, о граду врло нерадо разговарају, осим кад изражавају незадовољство због непостојања противградне одбране и ако баш не могу да избегну такву тему, нарочито болну за оне који су претрпели штету од леда у невреме. Где више не постоји противградна одбрана, неопходно је да је надлежни успоставе што брже!
Извор: Агроклуб.рс
