КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ: Овсени колачићи као бренд

Београђани Милица и Миливоје Чалија имали су озбиљне каријере у значајним српским корпорацијама, па после тога и сопствену маркетиншку фирму, док нису, пре осам година, одлучили да све што су до тада у овој области научили, примене на сопствени производ.

Тако су настали „Анђели“, једноставни и здрави колачићи од овсених пахуљица, који су необично брзо постали прави бренд. Од њих данас преписујемо рецепт – како успети у Србији.

Мала кућна радионица

• Најједноставније речено,“анђели“ су овсени колачи и сад то звучи тако једноставно – објашњава Милица. – Можемо рећи и да су „анђели“ данас постали бренд (бренд је данас тако јефтина реч), а бренд би требало да постоји годинама и да је то нешто препознатљиво, и није само производ, већ носи и вредност и емоције код потрошача… А “Анђели“ то већ јесу, јер наши купци од нас не купују само посластицу, већ и емоцију. „Анђели“ се данас извозе у земље региона, има нас на преко 500 продајних места у целој земљи.

Како каже када је месечна производња превазишла две тоне месечно, схватили су да су прерасли малу кућну мануфактуру од које су почели. Ипак, кажу, и даље имају ручну производњу и труде се да сваки колач, иако је индустријски упакован, садржи ту емоцију и емоцију оних који га праве.

Први анђели преко Фејсбука

• Некако се преклопило неколико животних фактора: обоје смо решили да изађемо из великих корпорација у којима смо били запослени, хтели смо да се сами здравије хранимо, добили смо децу (данас их имамо троје) и то је све указивало на то да желимо да имамо сопствени производ који треба да буде здрав – прича наша саговорница, истичући да је бренд добио име по надимку којим су звали децу.
• У кухињској рерни кренули смо с експериментима: сигурно смо испекли педесет тура док нисмо дошли до оне којом смо били задовољни, и онда смо то огласили на Фејсбуку, иако за Србију није ни тада ни сада типично да неко купи храну на интернету. Прво су то, наравно, били наши пријатељи, људи који нас познају, који су хтели да подрже целу идеју. – каже Милица. – Е, кад се јавила прва непозната особа која је наручила „анђеле“, био ми је сигнал да је то оно право, да смо нешто успели да направимо. Знали смо да смо на правом путу.

Милица и Миливоје ишли су, кажу, малим корацима. Нетипично за наше прилике, нису одмах узели кредит и кренули у велику производњу.

• Размишљали смо да, уствари, можемо да узмемо кредит, да купимо велику пећ и да кренемо у ту велику производњу која може да направи тону, две на дан, али треба продати ту тону… Тако да смо прво градили тржиште „купац по купац“, стварајући присан однос с потрошачима. Желим да верујем да смо тај однос и данас задржали, и да купац у Вршцу или Врању, кад купи „анђеле“, успева да осети да смо и даље нека мала породична фирма…

Компанија са личним вредностима

Досетка каже да је предузетник онај који није хтео да ради осам сати за другога, па сад ради 18 сати за себе. Понекад то и стварно јесте 18 сати, али некад сам себи можеш да даш слободан дан, има ту и предности и мана… Највећа предност јесте та слобода, али то носи и одговорност коју није свако у стању да понесе.

• Од почетка смо хтели да направимо компанију која ће да носи наше личне вредности, где ћемо да се осећамо као људи и где ћемо запослене да третирамо као људе и да им просто буде драго да дођу на посао… Једноставно, од запослених не тражимо да раде нешто што и сами не радимо или смо то некад већ радили.

На питање колико претходно искуство у маркетингу помаже у стварању и пласирању сопственог производа, Милица каже:

• Толико данас имате малих фирми широм наше земље, имају одличан производ који напросто није нашао пут до купца зато што или није на прави начин упакован, да стварно показује вредност онога што је унутра, или нису нашли начин на који могу да дођу до купаца… Моје искуство у маркетингу веома је вредно и важно, а то се, као и све вештине – учи. О’Гилви, који се сматра једним од оснивача маркетинга, рекао је: „Колико год да имаш добар производ, без маркетинга, то је као да намигујеш згодној девојци у мраку.“ Ти знаш шта радиш, али она о томе нема појма!

Творце популарних овсених колачића питамо како је уопште бити предузетник у Србији, шта им је у томе лепо, а шта највише смета.

• Не постоји земља где можеш само да радиш а да то нема везе са законима, прописима и порезима, па зато мислим да је исто радити у Србији и у неким другим земљама – тврди Милица Чалија. – У Србији је можда тешко што смо ми тржиште доста осетљиво на цене… Нажалост, куповна моћ није богзна каква, а како су „Анђели“ премијум производ, израђен од стварно квалитетних сировина, онда је и наша циљна група неко ко би морао да има мало већу куповну моћ или свест о томе да новац треба да усмери на куповину здравог производа.
• Иначе, у Србији се дају и подстицаји за развој нових фирми, стварно постоји доста начина да се човек снађе и финансира, али мислим да је у свему томе кључно да се мора много радити и веровати у то што радиш и онда ти неће толико бити важно окружење у којем радиш.

Почетак  бизниса у пар корака

-Најпре смо дуго разговарали о томе шта желимо да радимо у животу. Сложили смо се с тим да желимо да имамо производ, не услугу. Желели смо да доручкујемо овсене пахуљице јер су здраве, али нама нису биле довољно укусне. Покушали смо да од тих здравих пахуљица направимо здрави колач, али не такав да га, ето, поједете на силу зато што је здрав, већ и сјајног укуса. За тим укусом трагали смо у сопственој кухињи недељама, једући само колаче – прича Милица. Потом смо израчунали колико нас је такав колач, од првокласних сировина, коштао, и схватили да постоји економска рачуница да ту делицију понудимо и другима. Анђели су настали у пролеће 2012, изашли су из наше кухињске рерне. И дуго смо их ту пекли. У почетку сам их пекла касно увече и ноћу, лишавајући се спавања, док деца спавају. Потом су нам се придружиле две пријатељице моје маме, фине тете у пензији, с којима сам буквално цео стан прекривала чаршавима и на којима су се Анђели хладили. Највећа фрка била је вратити све у претходно стање пре него што се деца врате из вртића.

Сећам се да нам је прва инвестиција била куповина три нова плеха. „Озбиљне“ наруџбине су биле килограм и по за један дан. Данас то делује смешно у односу на то колико производимо, али је сјајно подсећање на то где упоран човек може да стигне, идући дечијим корацима. Нашу пословну авантуру почели смо с почетним капиталом од 300 евра. Сматрали смо да посао сȃм мора да креира обртна средства, јер у супротном то није добар посао.

А. Ђивуљскиј

Добро јутро број 575 – Март 2020.