Сећам се биљке ситних розе цветова, коју смо као деца, негде у јулу, у селу бесомучно брали. Није нам било јасно, што су нас одрасли грдили када смо је у огромним количинама још потпуно нерасцветалу доносили у летњу кујну. Била је прелепа, расла свуда око куће и дворишта, испод десетлетних шљива, и поред пута којим смо свакодневно пролазили. А ми смо је чупали из корена, све док нам нису објаснили да је лековита, да се од ње кува и пије горак чај који нам се никада није допадао, да је треба сећи десетак цм изнад земље, како би је и за наредне године остало. Послушали смо, јер кичица је била лек за све у селу у коме се ретко ишло код лекара, мада и зашто би, кад је баба знала све травке и њихова лековита својства. У данашње време не користим кичицу, иако сам некада пила литре чаја, повукла ме ова модерна медицина. Ипак сам се сетила шта ми је у детињству значила, због чега сам о њој причала са траваром Миодрагом Тодоровићем.
– Кичица је биљка за коју у народу постоји више назива, све зависи од краја до краја. Негде је она позната као горка китица, горко зеље, грозничавка, горко зеље, драго цвеће, дупчић, златна жућ, језерница, кинин, китичица, мала семенчица, мали стозлатник, сведрц, сунчани цвет, црвена кичица и црвени кантарион – од толико назива, најбитније је да је лековита и да је могуће наћи на много места.
– Ова биљка расте на влажним и пешчаним брдским ливадама и пашњацима, ораницама, шумским чистинама и обронцима. Често у тако великом броју да се све око ње зашарени као тепих – каже овај травар, додајући да је кичица биљка коју је лако уочити и препознати.
– То је једногодишња или двогодишња биљка, има четвороугаону, око 30 цм високу, шупљу стабљику која се при врху грана. Листови су јајолико дугуљасти, а цветови ружичасти, гроздасти, праве метласте цвати на врху стабљике и отварају се, углавном, око поднева на јачем сунцу – када се отвори у току јуна па до краја агвуста, нема ништа лепше од ње. Само је потребно бити пажљив приликом одлагања и пажљиво је сећи, како је не бисте уништили.
– Бере се од јуна до краја августа и када скупљате кичицу или црвени кантарион добро би било да користите маказа или нож. Из разлога што је њен корен осетљив и плитак – и сад се не чудим што су нас одрасли грдили и тражили да будемо обазриви кад је беремо. Нит смо користили маказе, нит смо водили рачуна о корену. Притом смо је стезали као да нам је последња коју смо убрали, а тако не треба.
– Кичица се не сме чупати, него се горња половина стабљике у цвату пажљиво сече маказама, јер ако се чупа може се уништити станиште на којем расте. Ову биљку увек при брању одлажите у корпу, никако је немојте при брању стављати у пластичне кесе и немојте је сабијати јер је осетљива. Треба брати здраве цветове и добро развијене биљке и сакупљати их са пажњом – каже Миодраг Тодоровић – Мио Биље, и увек, како наглашава, захвалан је богу на његовим даровима.
Текст: Зорица Драгојевић
Шта се од кичице користи и чиме обилује овај цвет
– Користе се осушени горњи делови биљке у цвету. Када биљка почне да цвета одсецају се вршни делови и стабљике, листови и цветови и брзо се суше у хладу на промаји како би се сачувала природна боја. Кичица обилује гвожђем, натријумом, горким хетерозидима, а садржи и смолу, шећер, восак, међу којима је главни генцијацин, и етерично уље. Највише горчине има у стабљици, мање у цвету, а најмање у листу – рекао је Тодоровић за Добро јутро.
Лековитост кичице
Кичица има горак укус, слично линцури. Употребљава се у облику чаја, воденог екстракта, прашка, вина и тинктуре. Улази у састав многих чајних мешавина за стомачне проблеме. Користимо је за отварање апетита, против сметњи у органима за варење, против грознице, слабокрвности, дијабетеса. Она стимулише секрецију желудачне киселине и жучи, има антиоксидативно, антипиретичко, диуретичко, антиинфламаторно, антиулцерозно дејство, а и благо је средство за умирење – каже травар.
