Кисела башта слабије рађа

Храна, произведена на киселом земљишту, може бити контаминирана тешким металима као што су олово, хром, кадмијум и радиоактивни елементи.

Поправка киселог земљишта најчешће се постиже калцификацијом, а кад се анализом земљишта утврди да је киселост 6 или испод 6, калцификација је неопходна да би се постигли високи приноси и да би се спречила деструкција земљишта.

Интензивирањем пољопривредне производње и неконтролисаном употребом минералних ђубрива, а са друге стране смањеном употребом органских ђубрива, повећали смо киселост наших земљишта. Кисела земљишта нису погодна за гајење већине биљака, па је неопходно да таква земљишта поправљамо.

Киселост земљишта, његова пХ вредност, једна је од најбитнијих карактеристика земљишта и веома битан фактор успешне пољопривредне производње, како на малим засадима, тако и на хектарским површинама. Неодговарајућа киселост најчешће је проузрокована интензивном агротехнологијом, неконтролисаном или неправилном употребом минералних ђубрива, утицајем киселих киша и одсуством органских ђубрива. На киселим земљиштима добија се мањи и лошији принос, а храна, произведена на таквом земљишту, може бити контаминирана тешким металима као што су олово, хром, кадмијум и радиоактивни елементи. Појачана киселост једна je од главних узрока ниских приноса, биљке се слабије укорењавају па је и коришћење биљне хране веома слабо. Гајене биљке су у таквој средини „гладне”. Структура киселих земљишта је нарушена, па се таква земљишта у условима суше стврдњавају и пуцају, а у условима влаге постају лепљива те је обрада таквих земљишта отежана.

Стање киселости земљишта неопходно је утврдити пре самог подизања засада, што предстваља први корак у планирању производње. Најпоузданији начин јесте направити анализу земљишта. У зависности од типа производње која се планира, земљиште се узоркује на две дубине, а то је за повртарске и ратарске усеве са дубине од 0 до 30цм, а за воћарске културе са дубине од 30 до 60цм. На основу анализе земљишта добија се прецизна вредност пХ и стање киселости земљишта. 

Сваки усев захтева одређен степен киселости да би могао да се развија, а осим тога, киселост утиче и на доступност, како хранива у земљишту, тако и хранива која се уносе ђубривима, што значи да се правилан план ђубрења може направити само након урађене анализе земљишта. Стање киселости земљишта указује на то да ли земљиште захтева поправку пре подизања засада или не. Ако узмемо у обзир статистички податак да је 60% земљишта у Србији кисело, у распону од веома киселих од пХ 4 до благо киселих од пХ 5-6, најчешћа мера поправке је калцификација којом се киселост коригује до нивоа погодног за гајење усева. Када је пХ вредност у опсегу од 6,5 до 7,0 идеална је за већину усева и обезбеђује најбољу доступност хранива. Дејство пХ на доступност хранива је такво да већ при пХ 5 долази до спорог реаговања фосфора с алуминијумом и гвожђем, те формирања мање растворљивих форми које биљци нису доступне, а формирају се и токсичне форме алуминијума. Насупрот киселом земљишту је алкално, са пХ вредношћу изнад 7, што изазива недоступност микрохранива (азот, фосфор, калијум) неопходних за развој усева.

Додавањем кречњака смањујемо киселост

Калцификација представља уношење калцијум-карбоната, тј. кречњака у земљиште. Кречњак који се користи за калцификацију може бити у различитим формама, као фино самлевени калцијум-карбонат, лапорац, печени креч, гашени креч, сатурациони муљ и доломит. У зависности од пХ вредности земљишта, процентуалног садржаја калцијума у кречном материјалу који се користи за калцификацију, као и механичког састава земљишта и присуства органске материје у земљишту, одређује се начин примене калцификације. На пример, калцијум-оксид или живи креч садржи 70% калцијума, док доломит садржи 30% калцијума, што треба имати у виду код одређивања количине кречњака који ће бити примењен.

Калцификација се обавља када на њивама нема усева, најбоље у време заоравања стрњике. Креч се заоре са стрњиком и згорелим стајњаком, има довољно времена за његов преображај и за мешање са земљом до пролећа, када ће се обавити сетва. Креч треба да је добро уситњен и равномерно распоређен пре заоравања. Дејство калцификације траје у просеку 3-4 године.

Значајна мера поправке земљишта је и хумификација – повећање садржаја хумуса у земљишту која се постиже уношењем органских ђубрива у земљиште (стајњак, компост, тресет, глистењак). Такође, препоручује се зеленишно ђубрење тј. сетва биљака које расту и стварају велику количину органске материје – грахорица, уљана репица, црвена детелина, и заоравање у тренутку када се постигне највећа зелена маса (у цветању). Довољне количине хумуса у земљишту повољно делују на физичке, хемијске и биолошке особине земљишта, а сам хумус је огледало плодности земљишта. Хумус је извор хране и енергије за земљишне микроорганизме, њиховом разградњом, минерализацијом добијају се хранива приступачна биљкама, нарочито азот, као и угљендиоксид који служи за фотосинтезу.

Редовна анализа земљишта, на сваке три године, контролисано ђубрење, посебно ђубривима која садрже сумпор или амонијак, сачуваће земљиште од екстремних пХ вредности, и тиме омогућити произвођачима да постигну оптималну пХ вредност у дужем временском периоду, што ће њихову производњу учинити одрживом. Правилно руковање земљиштем обезбеђује очување земљишта, као ресурса који није обновљив, уз могућност економичне производње.