Тугобрани из „чудособе“ Незапослене учитељице
У једној „чудособи“ у Београду учитељица Александра Видановић, Чачанка на „принудном раду“ у престоници, машта своје најлепше снове. Из њене маштаонице излазе најкреативнији кишобрани, створени од жеља и успомена, створени од живота. Осликани су у тренутку кад је одлучила да се бори за своју породицу, пошто нема стално запослење. То је онај час када је решила да не очајава, већ да пронађе начин да заради. Зато она своје кишобране зове тугобрани. Они терају облаке, склањају тугу а уз њих киша постаје нешто лепо. И њој и многима који их купују.
– Ја сам Чачанка на принудном раду у Београду. Наравно, шалим се за принудни рад. Све оно чиме се бавим изискује машту. По занимању сам учитељица и наставник енглеског језика за први циклус образовања. Рад са децом млађег школског узраста је досадан и вама и деци, ако нисте маштовити. Када заједно са ученицима измаштате нешто, знања која се стекну у том процесу су много трајнија. Зато се трудим да часове учиним што занимљивијим. Потврда да је машта на часовима пожељна потврђена је освајањем награда за примере добре наставничке праксе – објашњава награђивана учитељица без сталног запослења, која предност даје таленту, дечијој души, уметности. И сама из уметничке породице, од малена је нешто бојила, правила и сецкала.
Другачији и препознатљиви
Мисли да се човек рађа са талентом који је потребно неговати и развијати. Исти случај је и са маштом. Ако негујете дете и његову душу, ако га пуштате да машта и одраста у здравој породици, она се не изгуби, већ напротив, постаје израженија. Тако је и са Александром. Мајка је увек подржавала њена интересовања, јер и она као фризер ради нешто креативно. Отац је потекао из породице уметника, тако да је таленат који су и сестра, и она наследиле – очекиван. Од малена је нешто бојила, правила и сецкала, а то и данас ради. Иако је то радила и волела од малена, повод за садашње измаштавање није био баш тако леп.
– Маштовита сам била одувек, али је маштовитост чекала тренутак да проради на овај начин. Окидач и није толико леп. Пошто немам стално запослење решила сам да не очајавам. И даље чекам да се коцкице сложе и дође моје време. Одлучила сам да се борим за своју породицу и обезбедим и најмању количину новца када нисам радно ангажована у школи. Зато ја своје кишобране зовем тугобрани, они терају облаке, а уз њих киша постаје нешто лепо. Супруг који је ватрогасац, највећа ми је подршка и ослонац, а синови, Ђорђе и Коста највећа инспирација и покретачи.
Баш та подршка је, уз пуно истраживања и креативности, довела до препознатљивости њених радова. Зато их желе подједнако и мушкарци и жене, и стари и млади.
– Материјали које нико не користи су изазов. Управо је поента креативности да будете другачији и препознатљиви. На жалост, креативци често посегну за копирањем туђих радова. У реду је код другога пронаћи инспирацију, али сматрам да свему треба дати лични печат. Не сумњам да ће се појавити још неко ко ће пожелети да осликава кишобране, али и то је у реду. За сада сам, колико знам, једина у Србији. Да бих се одлучила за осликавање кишобрана било је потребно много истраживања. У свету постоје људи који то већ годинама раде и који стварају чуда, поготово у Русији.
Ко жели да научи, нађе начин да украде занат – тај занат учила је полако. Од сатова, преко слика, мајица, саксија све до кишобрана, корак по корак, боју по боју у својој „чудособи“ ствара оно што усрећује друге.
Посебне боје и бирани мотиви
У маштаоници, свашта настаје. Пре кишобрана, њени мотиви су били на сатовима, сликама, мајицама, саксијама и минијатурама… Велики део њих је продавала на хуманитарним лицитацијама за лечење деце и одраслих. И даље је тамо активан члан, јер нема лепшег осећаја од сазнања да сте део нечије шансе за излечење и нечије среће када успете. У њеној „чудособи“, у ствари кухињи, настаје оно што друге усрећује, а да би некога усрећила и осликала његове жеље, потребне су посебне, квалитетне боје, доступне и код нас, али и прилично скупе.
– За рад користим посебне боје, лакове и фломастере, у зависности од подлоге на којој радим – каже.
– На жалост, нису јефтине, па није лако ни започети овакав посао. У просеку само једна боја од 25мл је око 400 динара, а ви их за рад морате имати најмање десет. Морам признати да сам дуго тражила оне праве. Било је ту и разливања боја, упропашћених радова, али то је процес који се мора проћи. Сваки неуспех је велика школа и води вас ка успеху, ако га прихватите на прави начин. Сада сам нашла праве боје за осликавање кишобрана и не мењам их. Србија је у последње време доста тога учинила доступним. Наравно да је потребно добро истражити тржиште и повезати се са правим људима. Материјали јесу доступни, али само у ограниченом броју радњи, које некада није лако пронаћи. Најтеже је било пронаћи квалитетне кишобране, јер која је поента насликати нешто што неће дуго трајати. Још увек нисам нашла квалитетне дечје кишобране (тешко се налазе једнобојни) и оне који стају у торбу – ако је и тешко доћи до квалитетног кишобрана није тешко одабрати мотив. Мотива је на претек, мада и ту постоји нека граница да би се очувала препознатљивост.
Најчешћи мотив је „Мали Принц“, али ту су и мотиви са слика Винсента Ван Гога, Пабла Пикаса, Густава Климпта, Фриде Кало. У принципу слика све, осим портрета и јунака из цртаних филмова. За ове прве морате имати много више знања, а ове друге не слика, јер се могу наћи одштампани у свим радњама које продају кишобране, па не види сврху.
– Од креативног рада вероватно неко може да живи. За мене је то тренутно допуна кућног буџета и начин штедње, јер као што сам рекла, не знам до када ћу имати радно ангажовање и када ћу пронаћи следећу замену у школи. Све што створим пласирам на друштвеним мрежама, јер живимо у времену где све зависи од интернета. Постоје понуде да се моји производи нађу у излозима неких радњи, али о том по том. Не бих волела да све ово постане серијска производња. То значи да ће се изгубити душа коју у стварање уносим, а то је оно што најмање желим – закључује Чачанка на „принудном раду“ у Београду.
Посао са душом
– Најтеже је радити на кишобранима, јер радите на површини која није равна и која се савија под притиском. Ту је простор за прављење грешака минималан. Када једном нанесете боју, нема повратка. Наравно да сам грешила, па радила поново. Нешто успем да исправим, али неке грешке се не дају исправити. Нема правила колико дуго ћу осликавати неки кишобран. Некада то буде два сата, а некад и два дана. Инспирације ми не мањка, али ми често фали времена. То значи да радим увече и ноћу, јер једино тада могу да будем креативац, а до тада сам мајка, супруга и учитељица – објашњава Александра Виденовић којој је ово ипак само допунски посао, посао са душом коју не би волела да изгуби у серијској производњи.
Делић нечије среће
Кишобрани, саксије и мајице су нешто што људи највише траже. Често желе исти кишобран који је већ направила, али када им објасни да никада не може бити 100% исти, и код њих проради машта, па заједно осмисле неки посебан. – Има и оних који вам испричају причу која стоји иза слике на кишобрану и онда маштате заједно. Тако сам измаштала једно изненађење за годишњицу брака. На том кишобрану је било осам слика градова света који су овом брачном пару важни. На крају сам на пакету написала „цирада за аутомобил“, како супруга не би отворила пакет док супруг не стигне са посла. Таква изненађења вам остају урезана у памћење. Увек уживам када испуним жеље, када на кишобрану испишем поруку која је личне природе. Онда знате да сте постали део нечије среће, бар на тренутак – прича Александра.
Пише: Зорица Драгојевић
