Пише: Биљана Ненковић
И зимска башта има шта да понуди. Такозвана зимска ротква, и црна, и бела, свакако се налазе на листи поврћа које је омиљено у хладним месецима и које се може пронаћи у трапу или чак испод снега. Ово поврће углавном се користи за зимске салате, и то најпре за трпезе које се припремају за посне крсне славе. Сви они који су је у августу посејали, сада могу да је изнесу на сто.
Ротква је двогодишња биљка. У првој години у земљи развија кртолу, а на врху розету издуженог, длакавог лишћа. Кртоле су јој округлог, ваљкастог или конусног облика црне боје или култивара смеђе и крем беле боје. Унутрашњост плода је бела, а месо сочно и једро. Ово поврће, захваљујући мирису и укусу, подстиче апетит и појачава лучење желудачног сока и одлично је за излучивање слузи из органа за дисање.
Купусњаче непожељни предусеви
Сеје се у најсушнијем делу године, у августу и, што се тиче агроеколошких услова за гајење, оптимална температура за раст и развој ове биљке је од 15 до 20 степени. Најбоље успева на средње тешким, иловастим земљиштима, богатим хумусом, добре структуре и пропусности, уз пХ 5,6 до 7. Ротква се не сме сејати на истоме месту 3 до 4 године, а купусњаче су јој нису добри предусеви.
Ротква се најчешће узгаја директном сетвом или из расада и могуће је то учинити два пута годишње. У пролеће се сеје на отвореном, када се температура устали изнад 12 степени. Може се сејати све до средине јула, а узгаја се и као пострни усев, након раног кромпира, грашка или житарица. Сеје се на гредице уз размак 25×20 центиметара. Рани култивари беру се 50 до 60 дана након сејања.
Јесења ротква обично се вади у октобру или почетком новембра. Одстрањује се лишће с кртоле и пакује у гајбице или мрежасте вреће од синтетичких влакана. Јесења ротква најчешће се складишти у подрумима и траповима, где може да се чува и до 6 месеци, али може да остане и испод снега, јер подноси ниске температуре.
Јача имунитет и подстиче апетит
Бела и црна ротква можда нису толико заступљене у нашој исхрани, иако имају бројна позитивна и лековита својства. Појачавају имунитет и подстичу апетит. Иначе, ротква се најчешће једе свежа, нарендана као салата или у комбинацији са шаргарепом, киселим краставцима, јабукама, маслинама, јајима, маслиновим уљем или свежим сиром.
У земљама северне Европе, где се ротква једе целе године, осим оне с црном кором и белим месом, узгајају се и култивари беле, жуте, смеђе или љубичасте боје, са белим или црвеним унутрашњим ткивом. Као стари и проверени рецепт најчешће се припрема ротква с медом, како би се ублажио пикантан и љути укус овог поврћа. Кртола роткве се издуби и тај простор се испуни медом. Остави се преко ноћи, а добијени сок следећег дана се попије, јер у народној медицини слови за одличан лек против сувог кашља.
Ротква у свом плоду садржи доста витамина Ц, калијума, гвожђа и фосфора и доста слузних материја које садрже горчину и дају јој љут укус. Црна ротква је изразито љута и има јак, специфичан укус, док је бела блажа и сочнија. Препорука искусних домаћица је да је изрендану пре употребе треба потопити у киселу воду, како би се смањила њена горчина. Када се оцеди, довољно је додати мало соли и уља и салата је спремна. За посне трпезе код нас, у роткву, која се служи уз пребранац, сецка се и празилук.
Довољно је пет киша и два прскања
Бела и црна ротква, уколико се гаје на већим површинама, могу да дају и до 70 тона по хектару. У селу Стрижа код Параћина постоји неколико произвођача овог поврћа и оцењују је као исплативу културу, јер је сеју одмах после жетве пшенице. Као предности наводе да је довољно максимално пет пута наводњавање кишом, семе није скупо, те да нема много ни улагања, ни посла око ње.
Од заштите раде два третмана заштите од инсеката и корова. Ово параћинско село некада је било познато по производњи паприке за ајвар, али због несигурног тржишта поједини су се преоријентисали на кртоласто поврће, попут роткве, цвекле, шаргарепе. Роткву ђубре стајњаком, а од вештачких избегавају азотна, јер превише азота доводи до трулежи корена.
