Најпознатије својство овог рода гљива је присуство псилоцибина и псилоцина, халуциногених једињења на бази алкалоида. Иако се ова једињења сматрају токсинима, не постоје забележени смртни случајеви, нити оштећења органа употребом тих гљива. Данас је ова тема веома контроверзна и употреба ових гљива је у многим државама забрањена, док је у некима дозвољена. Новија истраживања указују на то да се једињења из ових гљива могу користити у медицинске сврхе, за лечење болести које су до сада сматране неизлечивима.
Пише: Момчило Даљев
Најстарији познати сликовни приказ гљива налази се на праисторијском археолошком локалитету Селва Паскуала у Шпанији, и научници верују да се на овом пећинском цртежу налази приказ гљиве Psilocybe hispanica. Овај мурал представља први директан доказ о могућој ритуалној употреби psilocybe гљива у праисторијској Европи.
Псилоцибински ритуали нису везани искључиво за европски континент. Пронађено је мноштво археолошких доказа који указују на коришћење ових гљива у ритуалне и верске сврхе – од Сахаре па до Средње Америке. Клесане су хијероглифским писмом древног Египта, ишчезле културе Средње Америке за собом су оставиле камене фигуре људи и богова, исклесане у облику гљива. Фигуре се повезују с култовима халуциногених гљива, а старост им се процењује на око 300 до 100 године пре нове ере.
Нашле су своје место и у хришћанској религији, што се може видети у облику резбарија у цркви Светог Михајла у Немачкој и фресци цркве Светог Мартина де Вика у Француској. Претпоставља се да је у питању приказ врсте Psylocybe cubensis.
Псилоцибински ритуали су се ипак највише примењивали у Мексику и остатку Мезоамерике, где су гљиве из тог рода познате под називом teonanácatl, што се дословно преводи као света гљива.
Ширење хришћанства је у великој мери потиснуло примену псилоцибинског ритуала и веровало се да је тај култ у потпуности изумро, све док Роберт Гордон Васон и његова супруга нису 1955. године у Мексику учествовали у церемонији свете гљиве под вођством локалних шамана. Алберт Хофман је касније изоловао псилоцин и псилоцибин и утврдио да су то активне материје гљива које се користе у церемонијама.
Псилоцибинске гљиве се у модерна времена све више користе као рекреативне дроге и налазе се у центру бројних контроверзи око њихове употребе.
Законске регулативе веома су неодређене и често неусаглашене. У неким земљама, попут Бразила, нелегално је поседовати псилоцибин, али саме гљиве нису забрањене законом. У Холандији су, на пример, плодна тела гљива забрањена, али су склероције дозвољене и налазе се у редовном промету под именом „магични тартуфи“.
У неким земљама су илегална плодна тела, али не и споре, у другима су илегалне осушене гљиве, али не и свеже. Многе државе су их у потпуности забраниле, док су у другим сасвим легалне, негде је дозвољен узгој, али не и промет, забрањено поседовање, али не и конзумација. Расправе о потенцијалним штетним или корисним ефектима конзумације псилоцибинских гљива тема су око које се споре заговорници обе стране већ деценијама.
У Србији је потврђено неколико врста из овог рода и дајемо њихове основне карактеристике.
Psilocybe или балегарке род су гљива у оквиру фамилије Strophariaceae и распрострањене су широм планете, мада су најбројније у неотропској регији: Бразил и Мезоамерика. Представник рода је врста Psilocybe semilanceata.
Основне карактеристике рода:
плодна тела су претежно ситна (мале браон печурке),
отисак спора је смеђ до жутосмеђ или пурпурно смеђ,
шешир је проводњен,
халуциногене врсте из овог рода поплаве на додир,
сапротрофне су врсте.
Psilocybe subcoprohila
Шешир јој је обима до 2 цм, заобљен па помало раширен и често слузав. Мрке је боје и приликом старења бледи у окер тоновима. Ивица шешира прекривена је стријама. Листићи су црносиве боје, светлији према ивици. Дршка је дужине до 2 цм, задебљанија према бази, смеђе боје и црвенкаста при врху. Месо јој је без посебног мириса и укуса. Плодоноси у групама по ливадама на животињској балеги. Токсична врста.
Psilocybe semilanceata
Шешир јој је обима до 2 цм, купаст, са ситним испупчењем по средини, лепљив је и у нијансама мрке боје. Како гљива стари и исушује се, тако шешир поприма окер боју. Ивица шешира прекривена је стријама и временом постаје плавозелена. Листићи су јој у почетку сивкасти, па црно-љубичасти. Дршка је дужине до 12 цм, танка, влакнаста, окер боје с плавозеленим и маслинастим тоновима у основи. Плодоноси по травњацима богатим азотом. Халуциногена је.
Psilocybe serbica
Шешир јој је обима до 2 цм, купаст па раширен и испупчен по средини, проводњен, у рђастосмеђим нијансама, сушењем бледи у окер и сивкастим тоновима, прекривен је плавозеленим флекама које су највише концентрисане по средини. Листићи су прислоњени уз дршку, али понекад могу да помало силазе низ њу. Испрва су светломрке боје па, како гљива сазрева, постају црно-љубичасти. Дршка је дужине до 10 цм, беличаста с влакнастим остацима универзалног вела по њој у виду свиленкастих крпица. Месо јој је беличасто, без особитог укуса и мириса. Плодоноси на богатом хумусном земљишту. Халуциногена је врста, а у Србији је на списку строго заштићених гљива.
