Копаоник, познат и као „сребрна планина”, највећи је планински масив у Србији. Пружа се од северозапада ка југоистоку дужином од 75 километара, досежући у средњем делу ширину од око 40 километара. Са скоро 200 сунчаних дана годишње, овај бисер, јединствен у Европи, с правом се може назвати и планина сунца, која се налази на прелазу приморске ка континенталној клими.
Повољни природни услови омогућили су развој богатог и разноврсног биљног света – бројне врсте листопадног и зимзеленог дрвећа, жбунова, цветница, папрати, маховина, лишајева и гљива, од којих су многе ретке и лековите, што од давнина привлачи бројне истраживаче.
У ове благодети уверили су се и наши гљивари и истраживачи. Протеклих десет година Миколошкогљиварски савез Србије и искусни чланови гљиварских друштава “Ниш”, “Нови Сад”, “Копаоник” и “Петровац на Млави”, обилазе терене на подручју Националног парка “Копаоник” у оквиру пројекта пописа самониклих гљива. – До сада је евидентирано неколико стотина врста, од којих су неке први пут забележене на територији Србије – каже др Бојан Шегуљев из Новог Сада, и наглашава да су најбројније у августу и септембру, али се могу сакупљати и до првих мразева. Гљиварима су најпривлачнији вргањи и лисичарке, које се комерцијално експлоатишу, а проналазе их у шумама смрче. Крупнији примерци вргања обично се скривају на већим висинама, у жбуновима боровнице и клеке.
Сем поменутих врста, овде се срећу и смрчци (Моrchella), пухаре (Lycoperdon perlatum), краснице (Russula paludosa, R. cyanoxantha, R. virescens), млечница (Lactarius piperatus), ђубретара (Coprimus comatus), благве (Amanita cesarea), сунчанице (Macrolepiota procera), шампињони (Agaricus silvicola, A. nivescens, A. semotus), буковаче (Pleurotus ostreatus), али и циганска печурка (Cortinarius caperatus), аришева овчарица (Suillus grevillei), куштрава сунчаница (Chlorophyllum olivieri) и многе друге важне за микологе и научнике.
Копаоник обилује и отровницама. Понекад се догоди да се читава шума зацрвени од мухаре (Amanita muscaria). Ту су и веома отровне ушиљена пупавка (Amanita virosa), пантеровка (Amanita pantherina), лудара (Boletus satanas), смрдљива сунцобранка (Lepiota cristata), али и смртноотровна зелена пупавка (Amanita phaloides).
Благва је позната и као кнегиња, јајчара, кајсијевача и булинxа. Типична је термофилна летња печурка. Одлично подноси сушу и високе температуре. Препознаје се по меснатом наранxастом шеширићу исцртаном по ивици, пречника од осам до двадесет центиметара. Код младих гљива је полулоптаст, а касније раширен. Висока и пуна дршка је жута. На њој виси жутобела сукњица и завршава се у белој кожастој чврстој опни која избија на површину земље где расте. Месо ове гљиве је на пресеку бело, не мења боју, али је испод кожице шеширића жућкасто. Укус је јединствен. Цењена је не само код нас, већ и у свету. Од ње се могу припремати разна јела, али је укусна и сирова. Младе гљиве се могу заменити са зеленом пупавком, а касније с мухаром.
Ђубретара је позната и као гнојиштарка или мастиљарка. То је гљива високих шеширића, пречника од три до осам центиметара. У почетку су цилиндрични, касније отворени, исцепкани по ивици, која временом тамни, а на крају постане црна маса (течност) која пада на тло у близини гљиве. Листићи су густи, а дршка висока петнаестак центиметара је шупља, при дну задебљала и носи прстен који временом отпадне. Месо је бело, танко, без мириса и укуса. Одлична је за јело, чак једна од најбољих, али и лековита. Користи се док је млада, па се њено мекано и сочно тело топи у устима. Међутим, приликом коришћења велике гнојиштарке потребан је додатни опрез. Она садржи коприн, отров који се не разлаже термичком обрадом, па ако се неколико дана пре или после употребе пије акохол, коприн ће изазвати тзв. антабусни синдром. Јављају се мучнина, црвенило лица и груди, повећан крвни притисак, убрзан пулс и осећање страха. Упркос драматичним ефектима, тровање је углавном безопасно, а симптоми пролазе после неколико часова.
Циганска печурка је јестива, пријатног укуса и мириса. Шеширић јој је лоптаст, жућкастосмеђе боје са сивкастим преливима. Понекад је и жућкасто-наранџаст. Меснат је, и док је млад има паучинасту опну. Листићи су беличасти, густи и завршавају уз дршку која је светла. Лоптаста је, пуна и с прстеном. Месо је жућкасто и мекано. Не може се користити много, пошто је веома често нападају инсекти. Расте од јула до октобра у мешовитим шумама. Не може се заменити с отровним кортинаријусом.
Аришева овчарица, коју називају и прстењак и вргањ, има златножути шеширић, слузав, са цевчицама, које су прирасле уз дршку. Дршка је месната, пуна, жутосмеђа са светлијим прстеном. Месо је жуто и не мења боју. Веома је укусна гљива која се припрема као и други вргањи, с доста црног лука, с тим што се претходно ољушти слузава опна која прекрива шеширић. Користи се само шеширић, јер је дршка често црвљива, неупотребљива. Расте у четинарским шумама, испод ариша, или по ивицама аришевих шума.
Куштрава сунчаница, или америчка, раније сврставана у род Macrolepiota, напредовањем науке премештена је у род Hlorophilulum. То је крупна гљива са шеширићем пречника и до 20 центиметара који је обрастао беличастим љуспицама, по којима је гљива и добила име. Има листиће зелене боје и због тога је јединствена међу сунчаницама. Шешир јој је меснат, одвојен од дршке на којој се налази прстен. Расте на сувим теренима. Приликом коришћења изазива тегобе, па је потребан опрез, иако нису забележени тежи случајеви тровања.
Д. Радивојац
Добро јутро број 539 – Март 2017
