Mašine livade kose i seno „pakuju“ i nose
U selima Starog Vlaha se sve ređe leti mogu videti plastioci sa vilama i grabuljama u ručno pokošenim livadama, koji osušene otkose trpaju u naviljke i plašće, pa u seno. Umesto njih, posao sve češće odrađuju mašine, a trava iz otkosa „pakuje“ se u rolo-bale zaštićene najlonom koji, kažu, dugo čuva svežinu i hranljive sastojke.
Učesnici kosačke mobe na Kamenoj Gori, Foto Željko Jasika
Mašinski način ubiranja letine dosta je olakšao posao, od košenja do transporta, ali oni verni tradiciji osporavaju kvalitet na taj način pripremljenom senu. Često se u dugim zimskim noćima, uz čašicu rakije i tanjir pršute, o tom vodi duga rasprava među gorštacima. Iznose se računice o hranljivoj vrednosti i koje seno stoka bolje jede. Svaka strana grčevito brani svoje stavove, ali svi se slažu u jednom – da je seno tokom zime nezamenjivo u ishrani.
Otišle u penziju i kose kovanice
– Ništa lepše nego kada u zimu načneš ručno ukošeno i strpano seno, a u podini zelene se travke i mirišu, kao da su tek pokošene. Očas u senu nađeš sporiš, kantarion, podubicu ili drugu travku za čaj i za lek. Zbog takvog sena su i mleko, beli mrs i jagnjetina sa ovih prostora izuzetnog kvaliteta – tvrde stočari.
Moba na kamenoj Gori, Foto A. Rovčanin
Tradicionalnom načinu prikupljanja sena ostali su verni uglavnom oni koji se teško odriču starih navika, ili su ostali sa malo stoke. Sve što pokosi na porodičnom imanju u vrletima Murtenice Desimir Spasojević (66) poplasti ručno, drvenim vilama. U zaseoku Ravni tor gde živi sam, ima dosta livada i pašnjaka, ali poslednjih godina kosi tek deo, koliko mu je potrebno da prehrani desetak ovaca.
– Seno koje se pokupi ručno i strpa u stogove puno je kvalitetnije i ovce ga zimi bolje jedu od sena koje se čuva u balama.To tvrdim iz ličnog iskustva, jer sam i sam par godina balirao seno, ali sam na kraju odustao. Kod ručnog plašćenja trava se ne kruni i trpa se samo čista, dok balirka sa osušenom travom pokupi i zemlju, granje, prašinu i drugu nečistoću pa ga stoka jede na silu i bez slasti, zato što mora zbog gladi – kaže za „Dobro jutro“ Spasojević.
Seno se privlačilo volovskom zapregom, Foto Rade Prelić
A „sraditi“ livadu na starinski način nije ni jednostavno ni lako što najbolje znaju oni koji su „letovali“ među otkosima. Pošto se pokosi ručnom kosom kovanicom, trava se prirodno suši pa se onda grabi na gomilu i trpa. Veština je kažu strpati i uvršiti seno da se ne podupire i ne zakisne, kao i berićet zaštititi od vetrova.
U planinskim selima je međutim, sve manje života i jakih i veštih ruku koje bi se bavile ovim poslom. Zbog toga je i sve više nepokošenih livada, pa nekadašnji senokosi, krčevine i pasišta zarastaju u trnjake ili gore. Otišle su u penziju i kose kovanice, umukli su i čakanci, a na izdisaju su i priče o kozbašama i mobama bez kojih se nije mogao uraditi ni jedan seoski posao.
Bila je čast biti kozbaša
– Do pre par decenija imao je ko i da ti pritekne u pomoć u poljoprivrednim radovima, pa se kosilo, plastilo i mnogo toga drugog radilo na mobu. Na kosidbi nas je bilo i po tridesetak. Znali smo da u danu pokosimo sve zrele livade u zaseoku, a kosio se svaki pedalj, jer trebalo je spremiti seno za veliki broj grla stoke. Biti kozbaša i kositi na čelu, bila je posebna čast. Deca bi nam, dok radimo, prinosila hladnu vodu sa izvora da se okrepimo, dok se ručak servirao obično u livadi, na stolnjaku ili mušemi u hladu drveta. I nikome nije bilo teško, sve se radilo uz šalu i pesmu – priča Miroljub Raketić (76) iz Draževića kod Nove Varoši.
Kraj napornog posla, trpanje sena na Murtenici
Kosci koji složno, kao jedan, ručno obaraju livadu u otkose danas se jedino mogu videti na turističkim manifestacijama toga tipa. Ima ih nekoliko, a najpoznatija i sa najdužom tradicijom je kosačka moba na Rajcu iznad Ljiga. U zadnjih desetak godina, sredinom jula, organizuje se i na Kamenoj Gori kod Prijepolja uz učešće velikog broja kosaca sa tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Za najboljeg na poslednjoj proglašen je meštanih Dragoljub Kijanović.
Ručno trpanje sena u Debelji, Foto Dragoljub Gagričić
– Ova i slične mobe organizuju se kako bi se sačuvala tradicija i kako bi generacije koje dolaze na konkretnom primeru mogle da vide kako se to nekada radilo. Danas se sve radi mašinski. I ja imam traktorsku kosačicu, ali manji deo imanja i dalje kosim ručno iz zadovoljstva. Naučio sam da kosim još kao mali i to volim i danas da radim. Košenje jeste težak posao, ali fizička snaga ne igra presudnu ulogu. Dosta je i u veštini, i iskustvu. Moraš i da naučiš da dobro otkuješ i naoštriš kosu, ali i da prilikom kupovine odabereš najbolju. Ja trenutno imam sedam kosa i uživam u njima – priča Kijanović.
Naramak po naramak da nahrani stoku, Foto D. Gagričić
Bale umesto kotara
Ovce koje užinaju na torini kraj kotara, na utabanom snegu sve su ređa slika u planinskim selima. Sve su ređi i kotari – ograde od oblica ili letava u kojima se pod vedrim nebom čuva seno za zimsku ishranu stoke. Kotar se obično pravio na livadi, dalje od kuće, a seno se po potrebi od njega do staje prevlačilo na drvenim saonicama koje su vukle volovske ili konjske zaprege. Danas većina domaćinstava travu sa prirodnih i veštačkih livada čuva u balama ili rolo-balama pod nastrešnicama kraj štala ili na senokosima, a transportuju se na traktorskim prikolicama.
Piše: Željko Dulanović
