Машине ливаде косе и сено „пакују“ и носе
У селима Старог Влаха се све ређе лети могу видети пластиоци са вилама и грабуљама у ручно покошеним ливадама, који осушене откосе трпају у навиљке и плашће, па у сено. Уместо њих, посао све чешће одрађују машине, а трава из откоса „пакује“ се у роло-бале заштићене најлоном који, кажу, дуго чува свежину и хранљиве састојке.
Учесници косачке мобе на Каменој Гори, Фото Жељко Јасика
Машински начин убирања летине доста је олакшао посао, од кошења до транспорта, али они верни традицији оспоравају квалитет на тај начин припремљеном сену. Често се у дугим зимским ноћима, уз чашицу ракије и тањир пршуте, о том води дуга расправа међу горштацима. Износе се рачунице о хранљивој вредности и које сено стока боље једе. Свака страна грчевито брани своје ставове, али сви се слажу у једном – да је сено током зиме незамењиво у исхрани.
Отишле у пензију и косе кованице
– Ништа лепше него када у зиму начнеш ручно укошено и стрпано сено, а у подини зелене се травке и миришу, као да су тек покошене. Очас у сену нађеш спориш, кантарион, подубицу или другу травку за чај и за лек. Због таквог сена су и млеко, бели мрс и јагњетина са ових простора изузетног квалитета – тврде сточари.
Моба на каменој Гори, Фото А. Ровчанин
Традиционалном начину прикупљања сена остали су верни углавном они који се тешко одричу старих навика, или су остали са мало стоке. Све што покоси на породичном имању у врлетима Муртенице Десимир Спасојевић (66) попласти ручно, дрвеним вилама. У засеоку Равни тор где живи сам, има доста ливада и пашњака, али последњих година коси тек део, колико му је потребно да прехрани десетак оваца.
– Сено које се покупи ручно и стрпа у стогове пуно је квалитетније и овце га зими боље једу од сена које се чува у балама.То тврдим из личног искуства, јер сам и сам пар година балирао сено, али сам на крају одустао. Код ручног плашћења трава се не круни и трпа се само чиста, док балирка са осушеном травом покупи и земљу, грање, прашину и другу нечистоћу па га стока једе на силу и без сласти, зато што мора због глади – каже за „Добро јутро“ Спасојевић.
Сено се привлачило воловском запрегом, Фото Раде Прелић
А „срадити“ ливаду на старински начин није ни једноставно ни лако што најбоље знају они који су „летовали“ међу откосима. Пошто се покоси ручном косом кованицом, трава се природно суши па се онда граби на гомилу и трпа. Вештина је кажу стрпати и увршити сено да се не подупире и не закисне, као и берићет заштитити од ветрова.
У планинским селима је међутим, све мање живота и јаких и вештих руку које би се бавиле овим послом. Због тога је и све више непокошених ливада, па некадашњи сенокоси, крчевине и пасишта зарастају у трњаке или горе. Отишле су у пензију и косе кованице, умукли су и чаканци, а на издисају су и приче о козбашама и мобама без којих се није могао урадити ни један сеоски посао.
Била је част бити козбаша
– До пре пар деценија имао је ко и да ти притекне у помоћ у пољопривредним радовима, па се косило, пластило и много тога другог радило на мобу. На косидби нас је било и по тридесетак. Знали смо да у дану покосимо све зреле ливаде у засеоку, а косио се сваки педаљ, јер требало је спремити сено за велики број грла стоке. Бити козбаша и косити на челу, била је посебна част. Деца би нам, док радимо, приносила хладну воду са извора да се окрепимо, док се ручак сервирао обично у ливади, на столњаку или мушеми у хладу дрвета. И никоме није било тешко, све се радило уз шалу и песму – прича Мирољуб Ракетић (76) из Дражевића код Нове Вароши.
Крај напорног посла, трпање сена на Муртеници
Косци који сложно, као један, ручно обарају ливаду у откосе данас се једино могу видети на туристичким манифестацијама тога типа. Има их неколико, а најпознатија и са најдужом традицијом је косачка моба на Рајцу изнад Љига. У задњих десетак година, средином јула, организује се и на Каменој Гори код Пријепоља уз учешће великог броја косаца са тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. За најбољег на последњој проглашен је мештаних Драгољуб Кијановић.
Ручно трпање сена у Дебељи, Фото Драгољуб Гагричић
– Ова и сличне мобе организују се како би се сачувала традиција и како би генерације које долазе на конкретном примеру могле да виде како се то некада радило. Данас се све ради машински. И ја имам тракторску косачицу, али мањи део имања и даље косим ручно из задовољства. Научио сам да косим још као мали и то волим и данас да радим. Кошење јесте тежак посао, али физичка снага не игра пресудну улогу. Доста је и у вештини, и искуству. Мораш и да научиш да добро откујеш и наоштриш косу, али и да приликом куповине одабереш најбољу. Ја тренутно имам седам коса и уживам у њима – прича Кијановић.
Нарамак по нарамак да нахрани стоку, Фото Д. Гагричић
Бале уместо котара
Овце које ужинају на торини крај котара, на утабаном снегу све су ређа слика у планинским селима. Све су ређи и котари – ограде од облица или летава у којима се под ведрим небом чува сено за зимску исхрану стоке. Котар се обично правио на ливади, даље од куће, а сено се по потреби од њега до стаје превлачило на дрвеним саоницама које су вукле воловске или коњске запреге. Данас већина домаћинстава траву са природних и вештачких ливада чува у балама или роло-балама под настрешницама крај штала или на сенокосима, а транспортују се на тракторским приколицама.
Пише: Жељко Дулановић
