Крушкина бува (Cacopsylla pyri) штеточина је позната сваком воћару, па и оном који на окућници има само једно стабло крушке. Неких година је већа напаст, неких мања, али, углавном на крушци се може видети скоро читаве године. Колико је опасна, иако је прилично мајушнa, говоре и подаци да је чак 70 одсто засада крушке у свету искрчено због штета које су здруженим снагама направиле она и бактериозна пламењача.
Пише: Светлана Мујановић
Како смо већ напоменули, на крушки се може видети током читаве године, на различитим деловима и у различитим фазама развоја. Без обзира на то у ком је облику, због штета које прави, треба је сузбијати чим се открије.
Стајлинг прилагођава добу године
Дипломирани инжењер Владимир Костић, саветодавац за заштиту биља у Краљеву који се доста дуго бавио овом штеточином, воћарима је поделио упутства где у којем добу године овог напасника ваља тражити, како у том периоду изгледа и којим инсектицидом крушку ваља штитити. Ту је све што воћари треба да знају да би псилу могли да надмудре.
У овом периоду псила је у такозваној зимској фази и црвенкасте је боје, баш као и још неотпали листови, па се мало теже открива. За њу је везан још један парадокс. Наиме, зна се да већина паразита и штеточина напада слабе, неухрањене биљке. Буву такве не привлаче. Она је штеточина бујних, добро негованих крушака и интензивне производње. У супротном, у напуштеним засадима ње нема. Ако је у воћњаку интензивнија производња, редовни и правовремени исхрана, заливање, резидба, тада су и проблеми с крушкином бувом већи. Она полаже више јаја, брже се размножава, производи више медне росе и постаје ограничавајући фактор у производњи. Ова бува је монофаг, што значи да се развија и храни само на крушки.
Размножава се јајима која полаже у великом броју. Свеже положена су млечнобеле боје, а како старе и како се приближава време пиљења, постају светложута, да би на крају била тамножута.
За њу је карактеристично да има две форме одраслог инсекта. Зимска, у којој су одрасле буве црвенкасте боје, и летња са зеленим псилама. Одрасли су дуги свега два и по милиметра, презимљавају у крушицима испод коре стабла, опалог лишћа и у рано пролеће, када су температуре већ око пет Целзијусових степени, излазе из скровишта и почињу да се хране. Јаја полажу већ на температури изнад 10 степени. У рано пролеће их полажу на вршним пупољцима, у групама. Нешто касније у пролеће, могу се наћи на вршним леторастима, а током лета, када су температуре изнад 25 степени, женке их од високих температура склањају на наличје, а често и лице листова који су у сенци.
Ларве се хране на свим местима на којима је најинтензивнији проток сокова, а то су вршни леторасти у пазуху листова, улазе и у цветове, чашице плодова. Ларве луче медну росу, а њу насељава гљива чађавица која смањује фотосинтезу и умањује квалитет плодова.
