Култ Сунца уткан у хришћанство

Пише:

Ивана Радоичић

Средина зиме, колико наука зна, још од праскозорја цивилизације представљала је време за славље. Вековима пре Исуса, на просторима на којима се касније укоренило хришћанство, рани Европљани славили су светлост и рођење, управо у најмрачнијим и најкраћим данима у години, погледа упереног у будућност, у наду у нови Сунчев циклус и обнову природе. Зато су многи народи прослављали зимски солстициј, јер је од њега Сунце кретало да јаче и дуже сија, знајући да могу да почну да се радују дужим данима и јачању сунчеве светлости.

Стари Нордијци славили су време између 21. децембра и краја јануара. Како би обележили наду у повратак сунца, мушки чланови породице доносили су у куће стабла, и палили их на отвореном огњишту, частећи се уз песму и игру док је дрво горело, а славље је могло да потраје и 12 дана. За наше северне комшије, јер Словени су у једном тренутку били у балто-словенској заједници, оставивши за собом Лужичке Србе, свака искра из ватре представљала је нову свињу или теле које ће се родити наредне године, а овај обичај имамо и ми, кад жарачем тучемо по бадњаку који се искри, уз речи „колико искри било, толико пшенице родило“.

Крај децембра био је савршено време за славље у већини Европе. У то време, већина стоке коју су намеравали да закољу, већ је доживела тужну судбину, а за многе је то био једини период у години када су имали свежег меса, пошто је стока служила за млеко и млечне производе, а не за исхрану. Такође, већина вина и пива, направљеног током године, у то време је ферментирала и била спремна за употребу.

У паганској Немачкој, људи су славили Одена, за кога су веровали да ноћу обилази породице и одлучује која ће напредовати, а која пропасти. Прослава његовог празника зато се обавезно обављала у кући. Одатле до кућне божићне прославе није тешко стићи, нарочито сад кад је останак у кући постао питање опстанка.

Много јужније и напредније, у Риму, где зиме нису биле толико оштре као оне на далеком северу, славиле су се Сатурналије, у част Сатурна, бога пољопривреде. Славиле су се од недеље која претходи зимском солстицију (од 17. до 25. децембра), а славље је трајало читавих месец дана. Последњег дана Сатурналија, 25. децембра, славио се „Dies Natali Invictus“ или „рођендан неосвојивог“. Хране и пића било је у изобиљу, а обичај је и да на месец дана робови постају господари, а сељаци владају градовима. Школе су биле затворене, као и трговинске радње. У време зимског солстиција Римљани су славили и Јувеналију, гозбу у част деце Рима. Римски патрицији славили су дан на који је рођен Митра, персијски бог сунца – 25. децембра. Веровало се да је девица родила Митру у пећини, први су га поздравили пастири, а за Римљане, то је био најсветији дан у години.

Стари Словени поштовали су Сварога, врховног бога, а најзначајнији празник посвећен овом божанству био је, наравно, у време зимског солстиција, те су и Словени, као и остали претхришћански народи, поштовали соларни култ. Словени су веровали да се у време зимске краткодневнице рађа младо Сунце, које је требало ојачати. Да би ојачало, наши преци су практиковали многе магијске и симболичне радње. Од посебног значаја било је такозвано „свето дрво“, заштитник породице, у којем, по веровању, обитава дух значајног претка који их штити и обезбеђује им здравље и напредак, нарочито пољопривредног рода и стоке. Од тог дрвета уз магијске речи и обредне радње, секли су грану и уносили је на огњиште, уз речи „Ја те потпалих, а ти да ми родиш“. Тиме су се обраћали младом сунцу, тражећи да донесе плодност у години која долази. Оно што нама данас представља бадњак, нашим прецима био је симбол почетка новог сунчевог циклуса и веза предака и потомака. Спаљивањем храста (светог дрвета) из ватре се рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта. Према неким научницима, бадњак се спаљује јер је његов корен у доњем, мрачном свету, а спаљивањем се призива и припомаже Сунцу да победи свог вечног непријатеља – мрак.

На Божић се рађа и Сварожић и почиње да јача, па је сасвим логично што је каснији хришћански празник – Рођење сина Божијег – назван Божић. За Словене, Божић је најзначајнији празник, иако цело хришћанство почива на ускрснућу Исуса Христа. У овоме велику улогу има и чињеница да је у нашој обичајној и магијској прасвести остало сећање на Трескуна, бога зиме, који се такође слави у време зимског солстиција. Такође, зимски солстициј био је празник Коледа – зимског духа, који дочекује ново лето, испраћајући старо Сунце и све умрле протекле године.

Празник Рођења Христовог по хришћанској Европи ширио се полако, али сигурно, доспевајући до Скандинавије до краја осмог века. У време континуираног досељавања Словена на Балкан, хришћанство је већ утврдило прослављање Христовог рођења, те су се стари обичаји прослављања истека старог и дочека новог соларног циклуса лепо уклопили у хришћанску иконографију. Доласком на Балканско полуострво (иако полемика о томе када су Словени дошли још увек траје), многобожачка словенска племена сусрела су се са чврсто укорењеним хришћанством. Покрштавање, некад добровољно, чешће на силу, могло је да потраје вековима, да Византинци нису успели да уткивањем многобожачких обичаја у хришћанске обреде мирно покоре бурну паганску словенску свест.

Рођење Христово (Рождество) почиње по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник Бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Устаљивање петнаест највећих хришћанских празника трајало је пуних дванаест векова, а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је читавих седам векова. Ове чињенице објашњавају зашто је у обичајном животу Срба сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању за све ово време створен снажан слој обредне и религијске симбиозе.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака. Обрезања Христовог у народној свести и нема, већ се тога дана празнује Српска нова година. Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, Сретење као сретање зиме и лета, Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца, Лазарева субота као Врбица, Вазнесење као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине посвећене прасловенском богу Перуну, за чију је моћ везано и празновање Илиндана. Рођење Св. Јована Претече славило се као Ивањдан, уз очуване трагове обележавања летњег словенског празника Ивана Купала, Преображење као преображавање природе, а многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Једном прихваћени и уткани у вековну традицију, хришћански празници постали су отпорни на разноразне утицаје који су у таласима током векова надирали наизменично са истока и са запада. Ни пет векова турске владавине није успело да угаси прослављање хришћанских празника, можда баш зато што су, дубоко пагански укорењени у народној свести и бићу, показали завидну отпорност

Откуд Божић Бата?

Данас у граду скоро заборављена, обредна песма посвећена Божић Бати некада се певала у сваком дому.

Божић, Божић бата,

носи киту злата,

да позлати врата

и обоја побоја,

и сву кућу до крова.

Овде „бата“ није именица, него презент глагола „батати“, што значи „ступати, корачати“. Другим речима, Божић корача, долази да би нам донео радост и златом обојио оквире прозора (обоја побоја), те радошћу позлатио сву кућу „до крова“ и сва срца до врха напунио милошћу.

Коледари

Колико је словенска паганска традиција јака, показују и називи хришћанских празника и обичаја. Бугари и данас Божић зову Коледо, а у нашим крајевима изводе се коледарске песме, уз магијске радње. У коледаре су ишли искључиво мушкарци, а коледарским песмама учио их је мештер, који је чувао и преносио усмену традицију. Коледари су ишли селом и певали целу ноћ, све до другог дана после подне. Коледара је увек било дванаест, колико и месеца у години, али су се делили на две чете по шест момака. Свака чета је имала коловођу, који је носио фењер, окићен рузмарином, три певача и једног благајника. Унајмљивали су торбоношу, а он је носио дарове, којима би их даривали домаћини. Углавном су се давали дарови у храни и пићу. Суштина коледарских песама је у томе што су се њима опраштали од умрлих, остављајући их у мраку, како би могли да дочекају светло новог природног циклуса.

Култ Сунца  уткан у хришћанство

Пише: Ивана Радоичић

Средина зиме, колико наука зна, још од праскозорја цивилизације представљала је време за славље. Вековима пре Исуса, на просторима на којима се касније укоренило хришћанство, рани Европљани славили су светлост и рођење, управо у најмрачнијим и најкраћим данима у години, погледа упереног у будућност, у наду у нови Сунчев циклус и обнову природе. Зато су многи народи прослављали зимски солстициј, јер је од њега Сунце кретало да јаче и дуже сија, знајући да могу да почну да се радују дужим данима и јачању сунчеве светлости.

Стари Нордијци славили су време између 21. децембра и краја јануара. Како би обележили наду у повратак сунца, мушки чланови породице доносили су у куће стабла, и палили их на отвореном огњишту, частећи се уз песму и игру док је дрво горело, а славље је могло да потраје и 12 дана. За наше северне комшије, јер Словени су у једном тренутку били у балто-словенској заједници, оставивши за собом Лужичке Србе, свака искра из ватре представљала је нову свињу или теле које ће се родити наредне године, а овај обичај имамо и ми, кад жарачем тучемо по бадњаку који се искри, уз речи „колико искри било, толико пшенице родило“.

Крај децембра био је савршено време за славље у већини Европе. У то време, већина стоке коју су намеравали да закољу, већ је доживела тужну судбину, а за многе је то био једини период у години када су имали свежег меса, пошто је стока служила за млеко и млечне производе, а не за исхрану. Такође, већина вина и пива, направљеног током године, у то време је ферментирала и била спремна за употребу.

У паганској Немачкој, људи су славили Одена, за кога су веровали да ноћу обилази породице и одлучује која ће напредовати, а која пропасти. Прослава његовог празника зато се обавезно обављала у кући. Одатле до кућне божићне прославе није тешко стићи, нарочито сад кад је останак у кући постао питање опстанка.

Много јужније и напредније, у Риму, где зиме нису биле толико оштре као оне на далеком северу, славиле су се Сатурналије, у част Сатурна, бога пољопривреде. Славиле су се од недеље која претходи зимском солстицију (од 17. до 25. децембра), а славље је трајало читавих месец дана. Последњег дана Сатурналија, 25. децембра, славио се „Dies Natali Invictus“ или „рођендан неосвојивог“. Хране и пића било је у изобиљу, а обичај је и да на месец дана робови постају господари, а сељаци владају градовима. Школе су биле затворене, као и трговинске радње. У време зимског солстиција Римљани су славили и Јувеналију, гозбу у част деце Рима. Римски патрицији славили су дан на који је рођен Митра, персијски бог сунца – 25. децембра. Веровало се да је девица родила Митру у пећини, први су га поздравили пастири, а за Римљане, то је био најсветији дан у години.

Стари Словени поштовали су Сварога, врховног бога, а најзначајнији празник посвећен овом божанству био је, наравно, у време зимског солстиција, те су и Словени, као и остали претхришћански народи, поштовали соларни култ. Словени су веровали да се у време зимске краткодневнице рађа младо Сунце, које је требало ојачати. Да би ојачало, наши преци су практиковали многе магијске и симболичне радње. Од посебног значаја било је такозвано „свето дрво“, заштитник породице, у којем, по веровању, обитава дух значајног претка који их штити и обезбеђује им здравље и напредак, нарочито пољопривредног рода и стоке. Од тог дрвета уз магијске речи и обредне радње, секли су грану и уносили је на огњиште, уз речи „Ја те потпалих, а ти да ми родиш“. Тиме су се обраћали младом сунцу, тражећи да донесе плодност у години која долази. Оно што нама данас представља бадњак, нашим прецима био је симбол почетка новог сунчевог циклуса и веза предака и потомака. Спаљивањем храста (светог дрвета) из ватре се рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта. Према неким научницима, бадњак се спаљује јер је његов корен у доњем, мрачном свету, а спаљивањем се призива и припомаже Сунцу да победи свог вечног непријатеља – мрак.

На Божић се рађа и Сварожић и почиње да јача, па је сасвим логично што је каснији хришћански празник – Рођење сина Божијег – назван Божић. За Словене, Божић је најзначајнији празник, иако цело хришћанство почива на ускрснућу Исуса Христа. У овоме велику улогу има и чињеница да је у нашој обичајној и магијској прасвести остало сећање на Трескуна, бога зиме, који се такође слави у време зимског солстиција. Такође, зимски солстициј био је празник Коледа – зимског духа, који дочекује ново лето, испраћајући старо Сунце и све умрле протекле године.

Празник Рођења Христовог по хришћанској Европи ширио се полако, али сигурно, доспевајући до Скандинавије до краја осмог века. У време континуираног досељавања Словена на Балкан, хришћанство је већ утврдило прослављање Христовог рођења, те су се стари обичаји прослављања истека старог и дочека новог соларног циклуса лепо уклопили у хришћанску иконографију. Доласком на Балканско полуострво (иако полемика о томе када су Словени дошли још увек траје), многобожачка словенска племена сусрела су се са чврсто укорењеним хришћанством. Покрштавање, некад добровољно, чешће на силу, могло је да потраје вековима, да Византинци нису успели да уткивањем многобожачких обичаја у хришћанске обреде мирно покоре бурну паганску словенску свест.

Рођење Христово (Рождество) почиње по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник Бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Устаљивање петнаест највећих хришћанских празника трајало је пуних дванаест векова, а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је читавих седам векова. Ове чињенице објашњавају зашто је у обичајном животу Срба сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању за све ово време створен снажан слој обредне и религијске симбиозе.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака. Обрезања Христовог у народној свести и нема, већ се тога дана празнује Српска нова година. Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, Сретење као сретање зиме и лета, Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца, Лазарева субота као Врбица, Вазнесење као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине посвећене прасловенском богу Перуну, за чију је моћ везано и празновање Илиндана. Рођење Св. Јована Претече славило се као Ивањдан, уз очуване трагове обележавања летњег словенског празника Ивана Купала, Преображење као преображавање природе, а многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Једном прихваћени и уткани у вековну традицију, хришћански празници постали су отпорни на разноразне утицаје који су у таласима током векова надирали наизменично са истока и са запада. Ни пет векова турске владавине није успело да угаси прослављање хришћанских празника, можда баш зато што су, дубоко пагански укорењени у народној свести и бићу, показали завидну отпорност

Откуд Божић Бата?

Данас у граду скоро заборављена, обредна песма посвећена Божић Бати некада се певала у сваком дому.

Божић, Божић бата,

носи киту злата,

да позлати врата

и обоја побоја,

и сву кућу до крова.

Овде „бата“ није именица, него презент глагола „батати“, што значи „ступати, корачати“. Другим речима, Божић корача, долази да би нам донео радост и златом обојио оквире прозора (обоја побоја), те радошћу позлатио сву кућу „до крова“ и сва срца до врха напунио милошћу.