Купусњаче (Brassicaceae) обухватају велики број повртарских врста, од којих се за исхрану користе различити биљни делови. Као повртарски усеви, узгајају се биљке из родова Brassica, Raphanus и Armoracia.
Према морфолошким и биолошким особинама, као и деловима који се користе за исхрану, разликују се главичасти купус; лиснати купус (раштан); кељ; кељ пупчар; карфиол; брокола; келераба.У род Brassica убрајају се и: кинески купус; пекиншки купус (пак-чои) и друге.
Купусњаче представљају значајну групу повртарских култура које се у исхрани користе у свежем стању (салате, варива) и као прерађевине. Употребљавају се стабло (келераба), листови (лиснати кељ), пуп (главичасти купус, кељ, кељ пупчар) неразвијена цваст (карфиол, брокола). Купусњаче могу да се киселе (главичасти купус, пекиншки и кинески купус), маринирају (све осим кеља и кинеског купуса), суше (све осим келерабе), конзервирају у раствору соли (карфиол, кељ пупчар) и замрзавају (бели главичасти купус и карфиол).
Одликују се лековитим својствима и у народу се често користе за лечење срчаних обољења и желудачног чира. Неке сорте лиснатог кеља користе се као декоративне биљке, а као крмни усеви узгајају се поједине сорте лиснатог кеља и кеља, а ређе главичастог купуса.
Високу биолошку вредност купусњачама даје садржај есенцијалних аминокиселина као што су лизин, метионин, цистидин и др. Код неких, моносахариди (претежно глукоза) чине и до 75 одсто укупних садржаја шећера. Висок садржај шећера омогућава кисељење, приликом којег се ствара млечна киселина од које зависи квалитет и трајност киселог купуса. Уз то, садржај витамина Ц се очува и до 80 одсто. По садржају фосфора, истичу се кељ пупчар, карфиол и кинески купус, калијума – келераба, калцијума – кељ, гвожђа – карфиол, док су сумпором богате подједнако све врсте.
Имају широко подручје распрострањења – од тропских области до поларног круга, захваљујући пре свега различитој дужини вегетације и различитим биолошким карактеристикама.
Купусњаче су релативно отпорне на ниске температуре – ничу већ на 2 до 3 Целзијусова степена, али веома споро. Оптимална температура за ницање је од 18 до 20 степени (ничу за три-четири дана). У фази клициних листића, биљке могу да поднесу краткотрајне мразеве и до –5 степени. Расад расте уједначено на температурама од 5 до 8 степени, али су оптималне од 12 до 17 степени, тј. код карфиола од 15 до 18 степени. Добро каљен расад приликом садње може да поднесе мраз до –6 степени.
Оптимална температура за раст је 15 до 18 степени. Оне изнад 25 степени успоравају раст и образовање главице, или се ни не образују, тј. главице су растресите, а код карфиола се појављују зелени листићи у цвасти. На високе температуре најотпорнији су лиснати кељ и келераба, а најмању отпорност има пекиншки купус.
У фази развијене лисне розете, купусњаче су најотпорније на ниске температуре. Ране сорте (нарочито карфиола) су у технолошкој зрелости осетљиве на ниске температуре од –2 до –3 степена, а касне могу да поднесу мразеве до –8, а неке чак и краткотрајне температуре од –17 степени. Све купусњаче које су отпорне на ниске температуре карактеришу се јачом обојеношћу антоцијаном.
У периоду образовања органа за исхрану, захтеви купусњача су мали, чак код карфиола директна сунчева светлост и високе температуре утичу на образовање ситних, растреситих и жутих цвасти, што све доводи до лошијег квалитета.
Потребе за водом су им велике, јер је основна маса корена распрострањена у ораничном слоју (око 90 одсто), а биљке образују велику вегетативну масу (површина листова може да буде и већа од 1,5 квадратних метара), што утиче на високу транспирацију и потребу за водом. Највећи захтеви су у току жарких дана јула и августа и већи су него у јесен, када се образује главица у време нижих температура и веће влажности, што смањује испаравање воде из земљишта. Недостатак влаге у земљишту зауставља раст – листови остају ситни, знатан број биљака образује мале, растресите главице, а код келерабе долази до брзог старења.
За узгој су најповољнија средње тешка земљишта с добрим ваздушним и водним режимом, уз довољно хранива. Код нас, нарочито касне сорте купуса, веома добро успевају на структурним и плодним, али и на тежим земљиштима, смоницама, гајњачама и тресетним земљиштима.
