Ова вишегодишња зељаста биљка (Гентиана лутеа) једна је од више законом заштићених врста из овог рода. Род је своје латинско име добио по илирском владару Генцију, који је за лечење куге препоручивао жуту линцуру, док је врста добила назив према жутој боји цветова (лутеус – жут). Користи се већ више од 2.000 година као изузетно лековита биљка, али и као додатак који се често употребљава за ароматизацију алкохолних пића – нпр., неизбежан је састојак у кампарију (ликер), али је чувена и наша домаћа ракија линцура.
Први писани трагови о њеној употреби као лековите биљке могу да се прочитају у делима Плинија и Диоскорида – они описују лековито дејство мелема од линцуре на ране настале од уједа змија и бесних животиња. Детаљнијим истраживањима хемијског састава и активних материја приступило се тек у 20. веку. Њена популарност довела је до неконтролисаног брања, те је добила статус угрожене, а и заштићене врсте. Њен најлековитији део је ризом којим се и вегетативно размножава.
Због нерационалног прикупљања подземних изданака, њен, али и опстанак њој сличним врстама и даље је угрожен. Зато је линцура заштићена законом и налази се под режимом неге и заштите Завода за заштиту природе Србије, који спроводи програм њеног враћања на природно станиште – Стару планину.
У Србији се најчешће помиње само као линцура, али због огромне популарности има веома велик број локалних имена. Њих су бележили многи наши етнолози, ботаничари, фармацеути и други научни радници: владиславка, генцијан (Орфелин); рафет, свиш, свишел, свишч, свишчак, цвић, кошутина брада, линцура, срчаник, срчењак, срчењача, трава од срдобоље (Вук); равен (Пеливановић); ровен (Петровић); лецијан, линцјура (Панчић); свишчел, сириштара жута, срченица (Јуришић). Пореклом је из алпских и подалпских предела централне и јужне Европе, где досеже надморске висине и до 4.500 метара. Често се среће на планинама Шпаније и Португалије, Пиринеја, Сардиније, Корзике и Апенина, преко Јуре, Вогеза, Алпа, Француске и Швајцарске, све до Балканског полуострва и Карпата. На Балкану је највише има у Босни, Лици и југозападној Србији. Расте на надморским висинама од 300 до 2.500 м – на планини Столови у Ибарској клисури јавља се на 300 до 400 м. Линцура из Босне је на гласу због свог квалитета, а она са Златибора позната је у свету као једна од најбољих.
Подземни органи су јој врло развијени и разгранати. Ризом је кратак, дебео и грана се на 2 до 10 дугих, дебелих коренова. У свежем стању је сочан, једар, мек и веома се лако сече. На пресеку је бео и изузетно горког укуса. Стабљика је неразграната, права и снажна, до 1,5 м висине. Листови су голи, целог обода, с нервима савијеним у лук. У доњем делу стабљике (при земљи) веома су крупни, на дршкама широко елиптични и плавичастозелени, наборани и меки. У горњем делу стабла су ситнији, седећи (без дршке), јајасти, зашиљени, при основи срасли у рукавац. У првој години живота ствара само розету приземних листова, касније из ње израста стабло, док се цвет јавља тек треће или четврте године. Цветови су крупни, златножуте боје, удружени у пазуху листова и поређани у спратове на горњој половини стабљике. Појављују се од јула до августа. Опрашују их лептири и инсекти. Плод је дугуљаста чаура, дуга до 6 милиметара и пуна семена.
Код нас расте на планинама источне Србије као самоникла биљка. У сличним условима гаји се и на мањим плантажама. Узгаја се ради корена углавном у Русији, Румунији, Бугарској, а ређе и код нас. Расте на изразито неприступачним, планинским и каменитим теренима. Не бира земљиште и добро расте на лаком, песковитом или иловастом, тешком и глиновитом тлу. Воли умерено влажна, али и добро дренирана земљишта, а одговарају јој кисела, неутрална и базна. Погодују јој осунчани положаји, али добро расте и у полусенци. Отпорна је на мраз. Расте споро, али је дуговечна врста. Корен може да доживи и више од 50 година и да достигне тежину до 6 килограма.
Практичнија производња из расада
Вековима се прикупља на природним стаништима широм Европе, а тако и код нас. Корен се вади у јесен, и то само од старијих биљака. Они крупнији секу се уздуж, а затим суше на сунцу или у сушарама. Осушен корен има жутобеличасту боју. Приликом прикупљања ризома, непходно је одсећи коренову главу (горњи део корена, из ког се развија стабло) и вратити је у земљу, да би се следеће године из ње развила нова биљка. Уколико корен има више глава, требало би их раздвојити и посебно посадити у садне јаме. На овај начин обезбеђује се поновљена богата берба већ после неколико година. Управо је занемаривање овог правила довело до опасности од њеног истребљења на природним стаништима.
Један од начина заштите на природним стаништима, али и за добијање најквалитетније сировине је плантажно гајење. Може успешно да се гаји и изван своје природне области распростирања. Познати су појединачни примери узгоја у Енглеској, али као вртне биљке. Плантажа може да се образује директном сетвом, садњом расада или коренових резница. Узгој на плантажи траје пет до шест година. Усев даје најбољи принос ако се гаји у условима сличним онима на природном станишту, у првом реду на надморским висинама изнад 1.500 м. За гајење се бира средње растресито, плодно, слабо засењено земљиште с доста влаге и богато кречњаком. У првој години, линцури је неопходно много хране, те се препоручује да се по једном хектару унесе од 400 до 600 кг НПК ђубрива, и то формулације с наглашеним калијумом.
Практичнија је производња из расада, јер у случају директне сетве у прве две године изузетно споро расте. Ако се гаји директном сетвом, она је у септембру или у марту. Сеје се у кућице димензија 60 д60 цм, по 10 до 15 семенки по кућици. Расад се производи у хладним лејама с могућношћу засењивања или испод дрвећа. Плантаже се подижу крајем марта, на претходно добро припремљеном земљишту. Расађује се на размак 50 д 50 или 60 д` 60 цм у јамице, тако да лисна розета буде на површини тла. Неправилан положај лоше утиче на развој главног корена. Размак између биљака требало би да буде око 20 до 25 цм, што обезбеђује 550 до 1.000 биљака по ару.
За бербу су најпогодније пета и шеста година. Тада је корен дугачак до 40 цм и тежак више од 400 грама. Скупљају се само старији коренови од биљака које су већ цветале. Коренови се ваде пажљиво, а пупољци из ризома враћају у земљу. Корен биљака старих десет година тежак је и до 5 кг – са старошћу биљака повећава се величина корена а самим тим и принос – креће се од 3.000 до 5.000 килограма по хектару. Коренови се перу под млазом воде да би се одстранила нечистоћа, секу по дужини, а затим суше у што краћем временском раздобљу и у танком слоју, на 45 до 60 Сокслета. Осушен материјал је жуте боје, карактеристичног мириса, најпре слатког а затим горког укуса. У новије време тражи се сасвим блед и осушен материјал, који се добија сушењем на 80 Сокслета, одмах после ископавања. Приликом сушења однос је 5:1.
Гајење линцуре у сушним годинама отежава потреба за наводњавањем. У првој години наводњавање засада је скоро редовна потреба. У том периоду корен засађених биљчица налази се јако плитко и сваки недостатак влаге се неповољно одражава на њихов раст и развој. У каснијим годинама, наводњавање је потребно у случају настанка дужих сушних периода.
Опрез!
На први поглед веома је слична отровним врстама из рода чемерика (Вератрум), с којима неретко може да се нађе заједно на истом станишту, те је неискусним берачима лако да их помешају. Обе врсте су вишегодишње и расту на сличним стаништима.
Горка и лековита
Линцура је пре кининове коре била једини лек за лечење маларије. У научној и народној медицини као лековита материја користи се њен корен (Gentianae luteae radix). Садржи хетерозиде горког укуса који су њени главни лековити састојци и неки међу њима се сматрају најгорчим материјама – горчина се осећа чак и у разблажењу 1:58.000.000. Због тога је ова биљка најтипичнији и најбољи amarum tonicum. Горчином својих хетерозида стимулише покретљивост желуца и изазива интензивније лучење желудачног сока, појачава пражњење жучне кесе и лучење жучи. Не садржи танине, те може да се меша с многим другим биљкама у разним комбинацијама са својственим лековитим дејством. У научној медицини најчешће се користи као средство за јачање организма, а у народној, нарочито у планинским крајевима, против болова у стомаку и грудима, грознице, за подстицање и побољшање апетита. Корен се најчешће ставља у ракију (понекад и у вино) или се кува. Употребљава се и у лечењу анорексије, атоничне диспепсије и гастроинтестиналне атоније.
Приликом њене употребе постоје и извесне контраиндикације и особе с повишеним крвним притиском и чиром не би требало да је користе. Утиче и на менструални циклус, а постоје и подаци о мутагеном дејству, те се не саветује њено коришћење током трудноће и лактације.
Осим хетерозида, корен садржи амаросервин и амаропанин, ксантонске деривате и неке пиридинске алкалоиде. Од њега се производи велики број различитих препарата за медицинску употребу – течни екстракти, тинктуре, лековита вина и др.
М. Волчевић
Добро јутро број 544 – Август 2017.
