Професор Мића Попов, звани Глобус, је своје ђаке за сва времена научио да је глава – север, а ноге – југ и да је оријентација важна ствар у животу. А шта је у средини? Тражећи центар ове наше лепе Србије стижем у Врњачку Бању.
Врабац – Шумадинац, звани Гочко, симбол Врњачке бање, слетео у сам центар, са све шајкачом и опанцима, намигује ми , као да пита где сам до сад била јер он је ту од 1990.г. када су биле Игре без граница. Видим недалеко од насмејаног врапца пуно младих , смех и жамор на све стране , носе катанце да окаче на Мост љубави.
Нада и Реља
Од како је света и века , мост је преносио љубав са једне обале на другу, на мосту су се заљубљивали и на њему певали, са њега новчиће у воду бацали и жеље замишљали. Али легенда каже да је овај мост другачији и посебан. Пред Први светски рат загледаше се учитељица Нада и српски официр Реља, заљубише се намртво. Под овим небом такве љубави није било, али против судбине се није могло. Зарати се и Реља оде у Грчку да бије бој,а Нада остаде да се моли и да га чека. Лепа Гркиња помути разум Рељи и он се више никада није вратио, а Нада пресвисне од превелике туге. Прича би можда била и заборављена да није стигла до наше дивне песникиње Десанке Максимовић која је посећивала бању и, инспирисана њоме, написала једну од својих најлепших љубавних песама Молитву за љубав. Никад није било срамота волети, а девојке су, желећи да своју љубав сачувају, на мосту где су се састајали Нада и Реља, на катанцу писали имена заљубљеног пара, а кључеве бацали у реку. Ограде моста, препуне катанаца, сведоче о томе колико је љубави Врњачка Бања видела, а ја овде видим младе , заљубљене до ушију како шетају шареним парком или распоређени по двоје на клупама док им хор бањских славуја пева своју песму.
Величанствени парк усред Бање
Цвркут птица, жубор воде и мирис липа у величанственом, најлепшем бањском парку који сам икада видела личе на рај на земљи. Парк је уређен у различитим стиловима , француском, енглеском и јапанском , а украшен је и необичним, загонетним скулптурама. Простире се од Моста љубави па дужином Врњачке реке. Ако сте дуго ходали па вас ноге више не носе, ту су помагачи – фијакер и возић. Бајковита је вожња фијакером, а Врњчани ми се хвале да су у њему седели и Максим Горки и Иво Андрић, Десанка…. Романтична вожња фијакером се не пропушта. Кочијаш је упрегао шареног коњића и ја питам да га само мало помазим пре него што се попнем у кочију. Крећемо лагано кроз парк, ванвременски је осећај, мешају се звуци копита, точкова, птица, фонтана.
Неко у фијакеру, а неко у возићу
Опијају мириси дивљих кестена, липа, непрегледног, божанственог цвећа. Одушевљена сам. Видим једну малу принцезу, слатку девојчицу која трчи до кочије и каже да хоће и она да уђе у бајку , а мали принц, њен брат је циља пластичном прскалицом да је поврати у стварност. Малиша би да ускочи у бањски отворени возић који весело пролази поред нас, машиновођа труби и поздравља .Возићем се од Моста љубави, кроз парк и даље стиже све до Аутобуске станице. Одлази возић из кога машу весела дечица, а ја видим да су се каменим степеницама неки спустили до речице која дели парк и Променаду па заврнули ногавице и уживају у води. Није ми пуно требало, изула сам се и закорачила у плитку речицу. Вода је хладна и бистра. Изгледа да свако ко уђе у њу баш подетињи. Креће прскање,смех, цика и вриска, ником се не излази. Једна дама држи хаљину да се не покваси , а друштво је прска и слика, застају људи па се смеју.
Мудрост у оку
Седам на клупу да се осушим и упијем сунчев зрак . Ту упознајем баку из Београда, пренела ми једну истину, да болестан човек зна много шта, о чему здрав ни не слути. Видим да имам мудрог саговорника па разговарамо натенане.Од ње сам чула да је мушкарац стар колико се осећа старим, а жена како изгледа. А ко овде дође и осећа се млађе и игледа боље, све то ради ова бањска вода. Има извора и топлих и хладних, има их седам. И сви лековити од давнина. Недалеко одавде је извор Топла вода, исте температуре као људско тело, а добар је што кажу за шећераше и многе друге. Па извор Језеро где се очи испирају, Снежник хладна вода, па Слатина, Борјак, Бели извор. И кући не креће док не напуни неколико балона ове драгоцене воде, а кад и то попије, онда у дућан да се купи Врњци вода, флаширана на изворима Врњачко врело и Топла вода. То ти , чедо, болног лечи, каже и закључује да смо на правом месту данас. Поздрављам се са ово сјајном женом, знам да је тешко пронаћи људе који дуго памте, а лепо је прочепркати по прошлости и поделити сећања. Прошло је време када нам је поштар доносио разгледнице – Поздрав из Врњачке Бање, где се лепо виде и парк и сат и поток бањски, а цветни плато испред Термоминералног купатила доминира. Дебели је разлог што овде долазе добри људи који су ову бању заволели. Наставњам Променадом, дивним, бањским шеталиштем дугачким два километра, а скроз у дебелој ладовини .
Ко то тамо пева
Лепо се и лако овде човек оријентише јер су дуж Променаде постављени путокази, скретања за изворе,галерије,хотеле, ресторане… Пажњу ми привлачи један другачији мост,оригиналан,а има и своје име, Зове се – Ко то тамо пева! Мост леп као лутка, а добио назив по једном од најбољих наших филмова икада. То је филм који се може и сто пута гледати и смејати као први пут.
Овај мост је отворен прошле године и то на Данима Бате Стојковића, а ова манифестација је већ посебна прича. Глумац Данило Бата Стојковић је легенда Врњачке бање, толико вољен и поштован да та љубав стварно лебди у ваздуху и може се осетити у разговору са људима који су га познавали и били усхићени што је баш њихову бању одабрао и ту редовно долазио. Смејем се кад помислим на Илију Чворовића, Балканског Шпијуна и све култне његове реплике. Бата је овде у бањи редовно прослављао своје рођендане, а Врњчани су смислили да их и даље славе , па већ десет година, сваког августа одржавају Дане Бате Стојковића. Прелепо и несвакидашње. Добио је Бата овде и Амфитеатар и свој апартман, а када сам чула причу за Батину кафану, кренула сам да је пронађем и видим. Мало даље од Филмског моста стоји путоказ за Цицино сокаче, још мало уз брег па на прави сокак и у њему кафана и то међу старим липама које су биле сведоци Батиних долазака. А тек је невиђен штос да Цицино сокаче за време Батиних дана, мења име и таблу и зове се Батина кафана. Власница Стана –Цица Симић му је припремала храну и од куварице постала и добар пријатељ, па се овде и даље могу пробати Батина јела , а каже да је највише волео да попије розе са доста леда. Колеге глумци, који су овде увек у августу и учествују на Батиним данима, обавезно посете још једно невероватно место , а то је Глумачки парк.
Великани за почетак и крај
Глумачки парк је у ствари Парк познатих, где су посађена стабла у част глумаца који више нису међу нама, а са тугом ми причају да је последње стабло добио Небојша Глоговац. Толико топлине у овим људима, а један дека ми је рекао да случајно не заборавим Флојда. Каже, незаобилазно место у парку код Римског извора је споменик Драгану Николићу, највећем шмекеру међу глумцима, који је баш волео Врњачку бању. Прича ми да је бисту открио Жарко Лаушевић и да се и данас смеју , његовим речима са отварања, да се нада да ће биста потрајати много дуже од њега. Рекао ми да су причали и пили са многим глумцима у бањи и да интересантнијег и шашавијег света од њих нема, велика деца. Али, ко никада не направи лудост и није тако паметан као што мисли.
Пролазим поред Врапца Гочка, намигнем и ја њему и признам му да овакве лепоте надалеко нема, ни овакве бање. Још да испробам колаче, па могу и кући ићи, а овде кажу да бити у Врњачкој Бањи, а не бити у Швајцарији, као да у Бањи нисте ни били. Швајцарија је деценијама познато место, кафић и посластичарница у најдебљој хладовини старих кестена, а највише чувена по житу са шлагом. Упијам лепоту садашњег тренутка, све остало је прошло или ће тек доћи… И, да вам кажем још нешто – поздрав из Врњачке бање….
С. Мушикић
Добро јутро број 567 – Јул 2019.
