Претпоставља се да луцерка, која спада у породицу махунарки, вуче порекло из Персе, а да је гајена на простору Грчке и Рима, одакле се проширила на све крајеве света. Већ тада се, у као одличном храниву способном да поднесе сушне периоде, видео њен значај у храњењу војничких коња.
Одликује се плавичастим цветовима, троперим листовима, јаком зељастом стабљиком те чврстим вретенастим кореном који продире 2-5 метара у земљу, па чак и више. На корену се могу наћи и бактерије, т. азотофиксатори у виду.
Луцерка је вишегодишња крмна биљка. Њена предност се огледа у томе што јако добро подноси сушу, али зато има јако ниску толеранцију у погледу плављења земљишта – за свега неколико сати под водом, цело луцериште може бити уништено. Њеног, такође великог, непријатеља представља обољење познато као вилина косица.
Луцерка се сеје почетком или средином марта, па чак и током септембра, ако услови за то дозволе, а што се показало као много бољи избор. Сетва се одвија житним сејачицама, на дубинама од 1,5 до 2 цм, с нормом од 16-18 кг/ха, односно до 20кг/ха, ако говоримо о не само нешто лошем земљишту, него и лошијој сејачици. После сетве, препоручује се ваљање, ради бољег успостављања контакта на релацији семе-земља и самим тим повећања клијавости. Земљишта са пХ 6 и више су основни услов њеног гајења или вршење калцификације пре заснивања луцеришта.
Луцерка не носи без разлога назив „краљица крмног биља“, с обзиром на то да представља одлично храниво за скоро све врсте домаћих животиња; како преживара, тако и непреживара. Висок принос један је од њених главних адута. Забележени су приноси од око 40-60 т/ха зелене крме или 10-12 т/ха сувог сена. Могуће је остварити 3-5 косидби у току једне сезоне, а одличан начин спремања луцерке је у форми сенаже, а код тако припремљене чува се висок ниво хранљивих материја.
Луцерка као храниво садржи 22-28% сирових протеина, што у основи и представља протеинско храниво високе вредности, тако да се сено луцерке може потпуно користити као једино храниво у исхрани преживара. Ипак, најбоље резултате даје у комбинацији с кукурузном или неком другом врстом силаже.
Такође, луцерка је богата садржајем бета-каротина, као прекурсора витамина А, витаминима Б, Ц, Е и К, као и калцијумом, фосфором, магнезијумом и гвожђем. Ако се косидба изврши у оптималном року, за време почетка цветања, садржај сирових протеина ће се кретати 22-28% , пепела 9%, сирове целулозе 18-20% те 2-3% сирових масти.
Говеда, у зависности од узраста, дневно могу конзумирати 15-20 кг квалитетног луцеркиног сена, коњи 5-10 кг, а овце 1-2 кг.
Свежа луцерка може се давати у ограниченим количинама, и то искључиво провејана полусува, јер у противном изазива надимање код стоке. Испаша се не препоручује. Спремање силаже од луцерке се врло мало примењује, управо зато што садржи довољне количине шећера, али се зато комбинује са биљакама као сирак, кукуруз и суданска трава у односу 2:1 или 3:1 за луцерку.
У исхрани преживара луцерка се може наћи у облику дехидрираног брашна, чији се садржај креће до 10%, док се код непреживара не користи. Децелулозирано луцеркино брашно може да садржи 17- 19% сирових протеина.
Р.Д.Ј.
