Отварање цветова мака права је представа која сваке године изнова фасцинира посматрача, прво се види само велики овални пупољак, а затим се донекле отвара сребрнозелена длакава опна, што омогућава први поглед на праву боју цвета. На крају се љупко отварају нежне латице као крила лептира и више нема сумње – мак се убраја у најлепше цветнице уопште.
У природи се ова представа од маја одвија на хиљаде пута, на пример, дуж ивица поља или на дивљим ливадама. При том се најчешће ради о једногодишњем маку, који се због својих танких, благо изгужваних латица још назива и свилени мак. На пролећним путовањима он представља омиљене мотиве на фотографијама, када поред пута формира дивне црвене, розе, беле, лила и љубичасте тепихе. И у уређеним двориштима у сеоском или пејзажном стилу лепо долази до изражаја, као и на великим цветним ливадама или у шареним лејама са сезонским цветницама. Пронађе се и у баштама, обично уз крај, а онда дође време да се и покупе зреле махуне домаћег мака…
И ко још може одолети сочној и хрскавој врућој маковњачи, која је управо изашла из бакине рерне и чији мирис мами чак и комшије, и „позива“ да се вратимо у нека давна времена када су се „дебеле с маком“, како се по селима Бачке зове ова штрудла, на трпези налазиле безмало сваке недеље. Овај стари, помало заборављени зачин, неизоставни је део штрудле, али се често користи и за слатке резанце, као и колаче у комбинацији са тамном чоколадом и домаћим џемом. Пријатне ароме и укуса, његов „зрнасти“ састав је управо оно што домаћим делицијама даје упечатљиву ноту, коју ретко који савремени додатак може да постигне.
Поред тога што је укусан, мак, који се некада и анатемише, веома је и лековит. Због тога га, без обазира на коментаре неуких, у исхрани не треба избегавати јер, и атлетичари у античкој Грчкој су пре такмичења пили напитак од вина, мака и меда да би били снажнији и издржљивији.
Осим што представља основу за гастрономски ужитак и као такав је и у песми опаван, мак је веома здрав и заступљен је у скоро свим кухињама света. Најстарији записи о његовој употреби потичу из Месопотамије, где је коришћен у медицинске сврхе. Неуки су га повезивали са опијатима, међутим, семе најбољег квалитета се добија када је мак сазрео и чауре се природно осушиле. Опијум се, са друге стране, добија пре него што чауре сазру, док су зелене и пуне латекса и кад је семе тек почело да расте. Дакле, семе мака нема везе с опијатима.
Иако је доказано да је мак, због бројних злоупотреба, без кривице проглашен кривим, у нашој земљи се ретко гаји на великим површинама. Паори кажу да није исплатив, а осим тога, производња на њивама се мора пријавити надлежним органима. Задржао се једино у баштама и на мањим породичним газдинствима, која у позно пролеће красе ружичасти цветови мака, и гаји се најчешће само за сопствене потребе. Производња није тешка, али захтева много живог рада. Процењује се да се у Србији гаји само на 1.000 хектара, а принос није већи од 1.500 килограма по хектару. У зависности од климатских услова, гаји се као озими и јари усев. Oзими се сеје у октобру, а јари – када и јара жита.
У нашој земљи нема регистрованих сорти, прве три се очекују наредне године. Гаје се два типа – плави и бели (према боји семенки).
