Производња малине у свету последњих деценија бележи тенденцију раста. Највећи обим производње остварује се у Европи (више од 60 одсто), потом у Северној Америци, Јужној Америци и Азији. По убраним количинама плода на европском континенту на првом месту је Русија, затим Србија, Пољска, Украјина, Бугарска, Мађарска итд. Међутим, највећа робна производња остварује се у Србији, јер се више од 95 одсто свежих и прерађених плодова пласира на светском тржишту. Према подацима Министарства за пољопривреду, у 2015. произведено је око 100.000 тона плодова малине. Више од 80 одсто производње концентрисано је у западним деловима земље, у два производна региона – Западноморавском и Подрињско-колубарском.
Најпознатија малиногорја су ариљско и ваљевско. Последњих година убрзано се развијају и нова малиногорја као што су подрињско, копаоничко, шабачко, златарско… Због незапослености и релативно повољних откупних цена, малина се све више гаји и у другим крајевима, који иначе немају повољне агроеколошке и друге услове за ову прозводњу. То је један од узрока великих осцилација обима производње по годинама.
Интензивна производња малине подразумева редован род, обилан принос и висок квалитет плода. Производни век засада по правилу траје око 15 година, због чега је приликом доношења одлуке о подизању засада непоходно да се поштују правила која важе и за друге воћне врсте.
Специфични захтеви према земљишту
Малина је воћна врста која има специфичне захтеве према земљишту. Највише јој одговарају дубока, растресита, добро пропустљива, средње тешка (50 одсто глине) земљишта. Треба да су плодна, односно да садрже четири до пет одсто хумуса, умерено влажна, слабо кисела (рН 5,5 до 6,5). Од постојећих типова у малиногорјима Србије ове услове углавном имају смеђа, слабо кисела земљишта на палеозојским шкриљцима, гајњаче, антропогенезиране смонице, дубоки алувијални и делувијални наноси, у којима преовлађују ситне фракције које имају и мањи садржај глине и старије шумске крчевине.
С обзиром на велику распострањеност земљишта типа смоница у нашој земљи, потенцијални произвођачи морају имати у виду да оваква земљишта имају веома неповољне водно-физичке особине, да при влажењу јако бубре, а у сувом стању стврдњавају се и пуцају. Због тога биљке гајене на њима наизменично пате од недостатка воде и ваздуха. Неки старији аутори наводе да се малина може гајити и на земљиштима слабијег квалитета. Међутим, на њима се не може постићи принос и квалитет плода којима се могу покрити трошкови производње.
Грешке у избору земљишта тешко се могу исправити. Због тога се треба придржавати одређених правила. Једно од њих је да малини не одговарају земљишта која садрже више од 60 одсто глине, јер су слабо пропустљива за воду и ваздух. Не препоручују се ни песковита, односно земљишта са више од 70 одсто песка, зато што слабо задржавају воду и сиромашна су хранљивим материјама. Избегавају се јако закоровљена, плитка, тешка, збијена, забарена, сува земљишта. Нису добра ни кречна земљишта, због недостатка гвожђа и магнезијума, што узрокује појаву хлорозе листова и смањење раста изданака. Такође, треба имати у виду да је на свежим крчевинама земљиште често заражено штетним гљивицама.
Важан је и положај
Правилан избор положаја неопходан је за рентабилну производњу стога што су поједине сорте малине осетљиве на ране јесење и зимске мразеве, сушу, јаке и хладне ветрове. У условима наше земље најбољи услови за гајење малине су између 400 и 800 метара надморске висине.
За нове засаде нису погодне локације на којима се услед обилних падавина или наглог топљења снега акумулира и дуже задржава вода, потом уске и простране затворене долине и котлине у којима се сакупља и дуже задржава хладан ваздух. Типичан пример котлине с екстремним температурама у нашој земљи је Пожешка котлина. Она није погодна за гајење малине, и поред чињенице да има одговарајућу надморску висину (око 300 метара). Иако надморска висина одговара, у брдским крајевима нису добре ни уске долине мањих река и потока, тзв. мразишта. Избегавају се положаји који су на удару хладних, сувих и јаких ветрова, ако нису обезбеђени ветрозаштитним појасевима (Војводина и делови Подунавља и Поморавља). Слично важи и за стрме терене јер су подложни ерозији и скоро константном недостатку влаге.
На брежуљкастим и претпланинским подручјима за гајење малине најпогоднији су благо нагнути терени, с нагибом око пет степени. Овде се бирају средњи делови нагиба, јер имају најповољнији водни и ваздушни режим. Нижи делови нагиба могу бити превлажни, а виши суви.
У условима наше земље, оријентационо до око 800 метара надморске висине, у крајевима који имају мање од 800 милиметара воденог талога годишње, за гајење малине највише одговарају северни, северозападни и североисточни положаји. Уколико су на овим подручјима падавине веће од 800 милиметра (до 1.000) могу се, поред северних, користити и западни и источни положаји.
Др Александар Лепосавић
Добро јутро број 537 – Јануар 2017.
