Добар избор земљишта и положаја за подизање засада малине и купине је кључни предуслов за успешну и рентабилну производњу ових воћних врста. Од постојећих типова земљишта у производним подручјима Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе ове услове углавном имају смеђа, слабо кисела земљишта на палеозојским шкриљцима, гајњаче, антропогенезиране смонице, дубоки алувијални и делувијални наноси у којима преовлађују ситније фракције и које имају и мањи садржај глине и старије шумске крчевине.
С обзиром на велику распрострањеност земљишта типа смоница у нашој земљи, потенцијални произвођачи морају имати у виду да оваква земљишта имају веома неповољне водно-физичке особине, да при влажењу јако бубре, а у сувом стању се стврдњавају и пуцају. Због тога биљке гајене на њима наизменично пате од недостатка воде и ваздуха.
Правилан избор положаја за подизање засада малине и купине је неопходан услов за њихово рентабилно гајење, из разлога што је више гајених сорти малине, а нарочито купине осетљиво на ране јесење и зимске мразеве, сушу, висок ниво подземних вода и на суве, јаке и хладне ветрове.
На брежуљкасто брдским и предпланинским подручјима за гајење ових воћних врста најпогоднији су благо нагнути терени – са нагибом око 5 степени. На оваквим теренима засаде треба подизати на средњим деловима нагиба, јер они имају најповољнији водни и ваздушни режим. Нижи делови нагиба могу бити превлажени, а виши су обично суви.
Измене и допуне у начину обраде земљишта
Земљиште у засаду малине и купине мора да буде у растреситом стању и без корова током читавог вегетационог периода, што се постиже чешћом обрадом земљишта. Основне функције површинске обраде земљишта су: очување водног и ваздушног режима, уништавање и спречавање развоја корова и уношење ђубрива у зону корена.
У зависности од основних физичко-хемијских и других карактеристика земљишта, до почетка бербе потребно је обавити 2-3 међуредних култивирања (фрезирање, тањирање) или кошења у хумиднијим пределима и 3-4 ручна прашења или плевљења у реду, уз истовремено уклањање првих серија изданака и прихрањивање. Прва пролећна обрада се изводи одмах по нестанку снежног покривача и просушивању земљишта (по правилу у марту), после растурања стајњака и минералних ђубрива.
Последњу међуредну обраду земљишта у току године требало би извршити одмах после бербе (или последњих дана бербе), односно непосредно пре или после одсецања изданака који су донели род.
Овакав начин међуредне обраде земљишта у пракси је показао велике предности, нарочито у ариднијим крајевима и у недостатку услова за заливање засада. Међутим, последњих година светско тржиште има све веће захтеве у погледу чистоће плодова малине, што се прописује обавезним стандардима квалитета, због чега је потребно да се усклади технологија површинске обраде земљишта у родним засадима малине. Наиме, сматра се да у ариднијим крајевима постоји латентна опасност да се услед честе међуредне обраде земљишта плодови малине и купине делимично контаминирају честицама прашине и других органских и неорганских примеса из свеже обрађеног земљишта.
У том правцу, предлажу се следеће измене и допуне ове технолошке операције:
До почетка бербе обавити једно међуредно култивирање или плитко орање у рано пролеће, непосредно по везивању изданака, и два ручна прашења или плевљења у реду уз истовремено уклањање првих серија изданака и прихрањивање;
Друго прашење извршити пред цветање. Међуредни простор одржавати тарупирањем или кошењем (ручним или машинским путем) у два до три наврата.
Треће прашење, по могућству извршити по завршеној берби, након одсецања изданака који су донели род и делимичног проређивања нових, како би се исти боље припремили за наредну вегетацију.
Гајење покровних усева, односно тзв. затрављивање међуредног простора представља уобичајен начин одржавања повољног стања земљишта у интегралном систему производње малине и купине. За затрављивање се користе уобичајене вишегодишње врсте трава, љуљева и вијука. У травној смеси може бити и јежевице. Затрављивање комплетне површине међуредног простора се може вршити у мају/јуну, или у касно лето, након садње, или у години пред садњу, која се потом обавља у претходно припремљене механички обрађене траке.
Редовним проходима малчера у годинама родности засада (4 до 6 по сезони) успешно се контролише закоровљеност. О значају стајњака и његовој неопходности за успешну производњу већине воћних врста смо писали у више наврата. Такође, писано је и о томе да се стајско ђубриво код малине и купине примењује у пролеће и неопходности његовог истовременог уношења у земљиште, а не како неки наши произвођачи стајњак остављају на површини земљишта да, како они кажу на тај начин „натапа” коренов систем малине и купине. То је погрешна пракса, а искоришћење на тај начин додатог стајњака је испод 60%.
Пише: др Александар Лепосавић
