Пише: Зорица Милосављевић
Oбичаји и природни закони налажу да средином зиме, када се слави заштитник виноградара и винара Свети Трифун, 14. фебруар, у доба године када винова лоза прелази из дубоког у принудно мировање и са физиолошког и биолошког аспекта, треба почети орезивање, јер онда она има довољно времена да обави све своје функције и доведе до нормалног сазревања грожђа и бербе. Ипак, пракса последњих година говори нешто друго. У појединим рејонима, међу којима је Фрушкогорје, у последње време резаче у виноградима могуће је видети још у децембру. Да би виноградари који имају веће површине под лозом, успели да на време обаве тај врло важан посао, од којег много тога зависи, залазе раније у винограде, него што је то некада бивало. Други разлог је и радна снага, које мањка када је реч о винограду. Резидба је радња коју мора обављати обучен резач, а таквих нема много.
У Сремским Карловцима тај посао ради група резача која је „занат испекла“ радећи на огледном добру Института за виноградарство, скупина мештана која је њиме овладала у сопственим виноградима или у надници, али и неколицина врсних познавалаца тог посла из унутрашњости Србије. Интензивнији „увоз“ резача из Србије, како их локалани виноградари зову, почео је у време када су деведесетих година прошлог века виногради у Карловцима поново почели да се подижу.
Педесетдеветогодишњи Александар Поповић из села Лаћислед код Крушевца више од две деценије реже лозу у карловачким виноградима. Каже да нема газде код којег није резао. Осетила је његову руку лоза у Кишовим, Мрђаниновим, Дулкиним, Веселиновићевим, Курјаковим и многим другим виноградима. У Карловце је почео да долази у резидбу када је остао без посла, тачније, када је напустио крушевачки „14. октобар“ због мале плате, и од тада су му резидба и други послови у надници главно занимање.
Испод – 5 се не може резати, јер се лоза ломи
– У Карловце долазимо у сезонску резидбу, мада има доста винограда и код нас у Жупи – каже Поповић. – У суштини, овде искористимо први талас резидбе, па по заврштеку посла, враћамо се и радимо то исто и у нашем крају, јер тамо резидба касније почиње. Долазио сам испрва са старијима из мог краја, да бих после преузео руквођење групом. Долазим углавном с тројицом или четворицом резача, колико могу да повезем аутомобилом. Колико остајемо, зависи од времена. План је да се задржимо до марта, када код нас креће резидба. Једном се десило да смо 40 дана остали у Карловцима и радили сваки дан без прекида. Радимо и по киши. Имамо кабанице и киша и снег нам не сметају. Не може се резати када је температура испод минус пет степени, јер тада се лоза ломи. Крајњи рок за тај посао је почетак априла. Битно је да не крене вегетација, због везивања. У принципу, све зависи од тога каква је година. Лане је вегетација раније кренула, па се и раније резало.
Поповић каже да се не дешава да сваке године режу код истих виноградара, али их многи траже.
– Потражња је мало већа за нама, али не можемо да орежемо целе Карловце – каже овај врсни резач. – Има и у Карловцима резача, они су јефтинији, али су спорији и немају исти учинак као ми. Карловчани нас траже да и преко лета дођемо у надницу, али то нам се не исплати. Осим воћњака у мом власништву, прихватио сам се одржавања винограда у Жупи, који припада манастиру Студеница, а кад то кажем, мислим на све операције које захтева виноград у току године.
У Карловцима зарађују 4.000 динара дневно и добијају храну, док је у њиховом крају надница нешто нижа: 3.500, и уз њу иде један оброк. Ради се од 7 до 17 сати. За становање се сналазе. Некада их газда прими на стан. На питање може ли од тога да се живи, Александар каже без задршке да може и додаје да он од 365 дана у години, ради 400.
– Ако се негде осети недостатак радне снаге, онда је то виноград. Поготово нема довољно радника обучених за резидбу – указује Поповић. – Има посла толико да не могу да нађем ко би ми помогао да га урадимо. Принуђен сам да правим распоред кад и код кога ћу да радим. Ко не може да то прихвати, мора неког другог да ангажује.
По његовом мишљењу, основни разлог недостатка радне снаге јесте у томе што млади не желе тиме да се баве или су се већ прихватили неког другог посла.
– За резача је важно да познаје систем резидбе и да зна кад реже шта ће да остави да рађа ове године, али и шта ће носити род наредне године – објашњава Поповић. – Није ту битно само скратити лозу, него формирати род за текућу годину и у наредном периоду. Као млад ишао сам у резидбу. Чак сам и у Црној Гори орезивао у „13. јулу“, у „Навиповим“ виноградима у Петроварадину, у „Рубину“ и кроз рад и уз стручни надзор, савладао технику и научио облике рездбе који се разликују међусобно, а такозвани карловачки је најједноставнији.
Винарија „Курјак“, коју воде браћа Јован и Лазар Павловић, једна је од карловачких винарија у чијим виноградима Александар Поповић са својом екипом орезује винограде дуги низ година. Лазар каже да се сећа, док је био дете, како је Александар Поповић са другом групом старијих резача резао лозу у породичном винограду.
Резачи из тог краја режу у нашим виноградима више од три деценије – каже Павловић. – Неки од њих тада су били двадесетогодишњаци. Они једни на друге преносе ту вештину. Нису то убоги људи, баве се пољопривредом, и долазе код нас да искористе зиму када на њиховим имањима нема пуно посла.
Сваки чокот је другачији
Лазар Павловић напомиње да резидба може практично да почне чим опадне лист. Велики комплекси, као што је некадшњи Навип, тај посао су почињали почетком децембра, како би могли физички да га заврше на време.
– Обичај јесте да се креће око Светог Трифуна, али у зависности од зиме се одређује моменат – каже Павловић. – Ми то радимо после Божића, делом и због резача. Они раде за надницу од 7 до 17 сати. Ако дођу у децембру, не могу у том интервалу да раде јер је дан кратак, већ од 8 до 16, а дневница им је иста. Од Божића су дужи дани и њихова искоришћеност је већа, па је и учинак максималан. Део винограда орежемо и сами. Овај посао захтева посебно знање. Ниједан чокот није исти. Мора да се и погледа како чокот изгледа и одлучи како треба да се ореже. Не може то било ко да ради. За то је потребно знање, а знање се плаћа.
Исто као и пре једног века
У прилог томе како резачи винове лозе морају да поседују посебно знање говори и текст у 41. броју Пољопривредног гласника, објављеног пре тачно једног века. У њему се наводи да „добар резач винове лозе мора да је потпуно вичан резању, да тај посао практично до детаља познаје, и да га је дуго година изводио; мора да познаје сорте домаће лозе по изгледу чокоћа и изгледу зрелих ластара; да познаје каквоћу земљишта на коме је виноград засађен, да зна старост лозе коју реже, да зна прошлогодишњи начин резања те лозе итд. При резидби резач мора да води рачуна о томе да се добија стално сваке године повољна берба грожђа, а да се снага чокота очува. Ако се резидба винове лозе не обавља правилно, ризикује се да се оштети берба, па, евентуално много оштети и упропасти и само чокоће. Отуда рђавом резидбом могу да се причине и причињавају се врло често огромне штете, које се тешко даду поправити или се понекад уопште и не могу поправити“. Пре стотину година знало се и да је резидба винове лозе један од најважнијих и најтежих радова у виноградарству: „Њоме се омогућава уредна и правилна родност чокоћа и добро сазревање плода и лозе; утиче се на повећање родности, на добијање грожђа бољег квалитета, на трајност или дуговечност самог чокоћа, ствара се чокоту одређен и утврђен облик, чокот се упућује што првилнијем и што сигурнијем развијању…“.
