У виноградима Оскара Маурера из Хајдукова чак 80 одсто је аутохтоних и старих сорти, оних које су поникле на нашим просторима или су се протоком времена одомаћиле на терену који зовемо нашим. Оних двадесетак процената интернационалних – каберне совињон, мерло и рајнски ризлинг – посадио је стицајем околности. Наиме, када је одлучио да сади, земљиште је било спремно да се оплемени засадима винове лозе. Међутим, у том тренутку није могао да прибави саднице жељених сорти, односно, да их произведе, јер то за своје потребе ради сам. Тада је донео одлуку да нешто ипак стави у земљу и избор је пао на поменуте сорте. Данас каже да му је жао што је и то мало засадио.
У тој његовој, можда би се могло рећи, ампелографској колекцији старих сорти налазе се сремска зеленика, бакатор бели, дивља црна, кадарка, сланкаменка бела и црвена, грашац, франковка, фурминт, кевединка, езерјо и меденац бели. Ова последња изазива пажњу својим именом, једино се може наћи код њега, и врло је задовољан њоме.
Пише: Зорица Милосављевић
– Меденац бели је бела сорта која се гајила у Карпатској низији – објашњава овај виноградар и винар с академским звањем, припадник четврте генерације у породици Маурер у Суботичко-хоргошкој пешчари, која се бави тим послом. – Расла је чак и у Словачкој, Румунији, Трансилванији, али претежно у Мађарској, и зато се сматра мађарском сортом. Последњих пола века доста се смањила површина под белим меденцем. У винској регији Егер педесетих година постојало је 500 хектара засада белог меденца, а данас нема готово ни чокота. Може да се нађе само у институтима међу осталим сортама које су некад биле популарне, али сада безмало потпуно нестале.
Оскар је имао среће. Поред Хајдукова постоји село које се зове Носа, на обали Лудошког језера, чија је житељка Ержебет Шебек иза куће имала мали засад од 400 чокота белог меденца. Први пут је 1998. године произвео вино од белог меденца, купивши грожђе од те госпође. Од ње је Маурер касније добио и ластаре те лозе и засновао свој засад у потесу Липовац у Сремским Карловцима од 4.500 чокота.
– Зове се меденац бели зато што сазрева рано, средином августа и, док су остале сорте киселе, она је слатка као мед – објашњава Маурер. – И у вину, када се мало касније обере, примећује се медаста нота. Већина људи, без обзира на то да ли су икад чули за име сорте и да ли знају од које сорте пију вино, кажу како осете мед. Мед се осети и на мирису и на укусу, мада је вино потпуно суво. Често због имена људи помисле да је у питању дезертно вино. Они који не пију полуслатко и слатко вино неће ни да пробају или мисле да смо додали мед. Међутим, потребно је само упутити их и објаснити о каквој сорти је реч и ситуација се онда битно мења. Вино белог меденца врло је прихваћено у иностранству. Извозим вина у 27 земаља, и у више од 30 реномираних ресторана, који га имају у винским картама, не само да га сматрају егзотичном сортом, него уживају у њему. Потрошња је огромна. Неупоредиво лакше може да се прода меденац бели од шардонеа или совињон блана.
