Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ МИЛИЦА СИМОВИЋ ИЗ КАМЕНИЦЕ КОД КРАГУЈЕВЦА: Мајсторица за савршен ћумур

МИЛИЦА СИМОВИЋ ИЗ КАМЕНИЦЕ КОД КРАГУЈЕВЦА: Мајсторица за савршен ћумур

На Миличину одлуку да дипломски рад на Шумарском факултету посвети производњи ћумура утицала је чињеница да је њено школовање плаћено приходом од ћумуране, а сама је, још од ране младости, учествовала у овом послу на породичном имању.

372
Фото: Б. Ненковић

Почетно улагање није велико, материјал и мајсторске руке коштају највише 800 евра, али проблем је сировина. Ћумур се пече од тврдих лишћара попут букве и јасена.

Посао скоро рударски, а није у окну. Гареж и чађ завлачи се у сваку пору на лицу и испод ноката. Потребно је знање да се од цепанице направи ћумур којим сви воле да заложе ватру на роштиљу. Док ароматично парче меса не стигне на тањир или у лепињу, прође доста дана и уложи се пуно рада. То у Шумадији најбоље зна Милица Симовић из села Каменица код Крагујевца, вероватно једини шумарски инжењер у Србији који је дипломирао на ћумуру. Не само с научне, него и с практичне стране.

Мало је уопште оних који су свој дипломски рад посветили производњи ћумура, а још мање је девојака међу њима. На Миличину одлуку да одабере ову тему утицала је, између осталог, чињеница да је њено школовање плаћено делом и од ћумуране на породичном имању, а сама је, још од ране младости, активно је учествовала у овом послу на породичном имању.

– То је читава мала индустрија, о којој се скоро ништа не зна. Моја породица има ћумурану већ десет година и одлично сам знала како се тај посао обавља. При крају Шумарског факултета у Београду, уз помоћ ментора одабрала сам баш ту тему. Истраживање за завршни рад обавила сам у источној Србији, у околини Бољевца, где има највише ћумурана, од оних сасвим малих, до савремених индустријских – каже Милица.

Фото: Б. Ненковић

Ову девојку највише је мучио недостатак стручне литературе. Наиме, тема производње ћумура, технологије, потреба тржишта за дрвеним угљем – све је то мало истраживано. Било је и неповерења власника ћумурана када је радила дипломски испит. Но, прикупила је све податке и успешно одбранила рад, упркос оскудној литератури које скоро да и нема у Србији.

– За добру ћумурану, од које би једна породица могла да приходује, потребан је најпре добар мајстор да је озида. Нашу ћумурану у Каменици пре десет година зидао јее мајстор из Каоне, с Јелице. У Шумадији има десетак ћумурана које је он зидао. Почетно улагање није велико, материјал и мајсторске руке коштају највише 800 евра. Највећи проблем је сировина. У ћумурани је најбоље користити тврде лишћаре, попут букве и јасена – прича Милица.

Она напомиње да осим приватних ћумурана на имањима домаћина из Србије из којих се вије дим, има и савремених са чистијом технологијом. Оне могу да буду смештене и у насељеним местима, јер не загађују околину,  него сав дим враћају у ћумурану. Иначе, по закону, породичне ћумуране морају да буду удаљење  најмање 200 метара од шума или кућа.

Процес прављења дрвеног угља у суштини је једнообразан. Циљ је да дрво помоћу ватре изгуби воду, а да се притом не претвори у пепео. Додаје да процес печења исто траје,  без обзира на величину ћумуране.

– Цео посао: од слагања дрва, паљења ватре, па до вађења ћумура, траје десетак дана. Важно је у ћумурани направити такозвану „мртву ватру“ која се подлаже одозго и – пада. Та ватра треба да окамени дрво, а да га не изгори. Све време се пази на луфтове због великог притиска. На крају се ћумурана отвара, сипа се вода да се ватра загаси, затвара се и тако стоји 24 сата. Правило је и да сува дрва тињају 10 дана, а сирова 15 дана – објашњава Милица.

Фото: Б. Ненковић

Посао је, истина, тежак и пре свега прљав. Милица каже да гареж и чађ знају да остану и по неколико дана у порама, али дим из ћумуране не загађује околину.

– Кад сагорева чисто дрво, нема емисије штетних честица, тако да нема бојазни од загађења ваздуха. Шумарство сам студирала, јер је и мој отац шумар, па сам као мала хтела да му будем шеф. Међутим, испоставило се да сам дипломирала на ћумуру, у који се он разуме колико и ја. Ово је наш породични посао. У шали кажемо да смо нас двоје стручњаци у послу, у који је у ствари највише укључена моја мајка Снежана, главни  оперативац у нашем малом бизнису – признаје Милица Симовић.

Док је истраживала производњу ћумура, схватила је да је то у неким местима врло уносан бизнис, мада људи, наравно, нерадо говоре о искуствима и својим рачуницама. Отвориле су се нове теме, тачније, низ тема, попут оне да ово тржиште у Србији није ни делимично истражено. Не постоје чак ни подаци о томе колико ћумура даје која врста дрвета.

– У почетку ми је, признајем, то била помало досадна тема, јер је од детињства  пред мојим очима. Мислила сам да ту нема неке велике науке. Међутим, када погледате с научне стране, много је недоумица које треба решити. То би био корисно за целу земљу, јер ово може бити уносан основни или додатни посао за многе од нас – закључује Милица Симовић.

Џак ћумура 500 динара

Ћумур је тражена роба. Купују га највише власници ресторана и кафана. У мање ћумуране, попут ове у породици Симовић, стаје 12 кубних метара дрва. Од тога се добија 100 џакова ћумура или око 1.500 килограма готовог производа, спремног за тржиште. Џак се продаје за око 500 динара на велико, а ако се крчми, цена достиже и до 700 динара по џаку. Иначе, у Србији нема индустријске производње ћумура. Чак и они који га извозе праве релативно мале количине, а процес рада је свуда исти.

Б.Н.

Добро јутро број 572 – Децембар 2019