Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ MILICA SIMOVIĆ IZ KAMENICE KOD KRAGUJEVCA: Majstorica za savršen ćumur

MILICA SIMOVIĆ IZ KAMENICE KOD KRAGUJEVCA: Majstorica za savršen ćumur

На Миличину одлуку да дипломски рад на Шумарском факултету посвети производњи ћумура утицала је чињеница да је њено школовање плаћено приходом од ћумуране, а сама је, још од ране младости, учествовала у овом послу на породичном имању.

910
Фото: Б. Ненковић

Početno ulaganje nije veliko, materijal i majstorske ruke koštaju najviše 800 evra, ali problem je sirovina. Ćumur se peče od tvrdih lišćara poput bukve i jasena.

Posao skoro rudarski, a nije u oknu. Garež i čađ zavlači se u svaku poru na licu i ispod nokata. Potrebno je znanje da se od cepanice napravi ćumur kojim svi vole da založe vatru na roštilju. Dok aromatično parče mesa ne stigne na tanjir ili u lepinju, prođe dosta dana i uloži se puno rada. To u Šumadiji najbolje zna Milica Simović iz sela Kamenica kod Kragujevca, verovatno jedini šumarski inženjer u Srbiji koji je diplomirao na ćumuru. Ne samo s naučne, nego i s praktične strane.

Malo je uopšte onih koji su svoj diplomski rad posvetili proizvodnji ćumura, a još manje je devojaka među njima. Na Miličinu odluku da odabere ovu temu uticala je, između ostalog, činjenica da je njeno školovanje plaćeno delom i od ćumurane na porodičnom imanju, a sama je, još od rane mladosti, aktivno je učestvovala u ovom poslu na porodičnom imanju.

– To je čitava mala industrija, o kojoj se skoro ništa ne zna. Moja porodica ima ćumuranu već deset godina i odlično sam znala kako se taj posao obavlja. Pri kraju Šumarskog fakulteta u Beogradu, uz pomoć mentora odabrala sam baš tu temu. Istraživanje za završni rad obavila sam u istočnoj Srbiji, u okolini Boljevca, gde ima najviše ćumurana, od onih sasvim malih, do savremenih industrijskih – kaže Milica.

Foto: B. Nenković

Ovu devojku najviše je mučio nedostatak stručne literature. Naime, tema proizvodnje ćumura, tehnologije, potreba tržišta za drvenim ugljem – sve je to malo istraživano. Bilo je i nepoverenja vlasnika ćumurana kada je radila diplomski ispit. No, prikupila je sve podatke i uspešno odbranila rad, uprkos oskudnoj literaturi koje skoro da i nema u Srbiji.

– Za dobru ćumuranu, od koje bi jedna porodica mogla da prihoduje, potreban je najpre dobar majstor da je ozida. Našu ćumuranu u Kamenici pre deset godina zidao jee majstor iz Kaone, s Jelice. U Šumadiji ima desetak ćumurana koje je on zidao. Početno ulaganje nije veliko, materijal i majstorske ruke koštaju najviše 800 evra. Najveći problem je sirovina. U ćumurani je najbolje koristiti tvrde lišćare, poput bukve i jasena – priča Milica.

Ona napominje da osim privatnih ćumurana na imanjima domaćina iz Srbije iz kojih se vije dim, ima i savremenih sa čistijom tehnologijom. One mogu da budu smeštene i u naseljenim mestima, jer ne zagađuju okolinu,  nego sav dim vraćaju u ćumuranu. Inače, po zakonu, porodične ćumurane moraju da budu udaljenje  najmanje 200 metara od šuma ili kuća.

Proces pravljenja drvenog uglja u suštini je jednoobrazan. Cilj je da drvo pomoću vatre izgubi vodu, a da se pritom ne pretvori u pepeo. Dodaje da proces pečenja isto traje,  bez obzira na veličinu ćumurane.

– Ceo posao: od slaganja drva, paljenja vatre, pa do vađenja ćumura, traje desetak dana. Važno je u ćumurani napraviti takozvanu „mrtvu vatru“ koja se podlaže odozgo i – pada. Ta vatra treba da okameni drvo, a da ga ne izgori. Sve vreme se pazi na luftove zbog velikog pritiska. Na kraju se ćumurana otvara, sipa se voda da se vatra zagasi, zatvara se i tako stoji 24 sata. Pravilo je i da suva drva tinjaju 10 dana, a sirova 15 dana – objašnjava Milica.

Foto: B. Nenković

Posao je, istina, težak i pre svega prljav. Milica kaže da garež i čađ znaju da ostanu i po nekoliko dana u porama, ali dim iz ćumurane ne zagađuje okolinu.

– Kad sagoreva čisto drvo, nema emisije štetnih čestica, tako da nema bojazni od zagađenja vazduha. Šumarstvo sam studirala, jer je i moj otac šumar, pa sam kao mala htela da mu budem šef. Međutim, ispostavilo se da sam diplomirala na ćumuru, u koji se on razume koliko i ja. Ovo je naš porodični posao. U šali kažemo da smo nas dvoje stručnjaci u poslu, u koji je u stvari najviše uključena moja majka Snežana, glavni  operativac u našem malom biznisu – priznaje Milica Simović.

Dok je istraživala proizvodnju ćumura, shvatila je da je to u nekim mestima vrlo unosan biznis, mada ljudi, naravno, nerado govore o iskustvima i svojim računicama. Otvorile su se nove teme, tačnije, niz tema, poput one da ovo tržište u Srbiji nije ni delimično istraženo. Ne postoje čak ni podaci o tome koliko ćumura daje koja vrsta drveta.

– U početku mi je, priznajem, to bila pomalo dosadna tema, jer je od detinjstva  pred mojim očima. Mislila sam da tu nema neke velike nauke. Međutim, kada pogledate s naučne strane, mnogo je nedoumica koje treba rešiti. To bi bio korisno za celu zemlju, jer ovo može biti unosan osnovni ili dodatni posao za mnoge od nas – zaključuje Milica Simović.

Džak ćumura 500 dinara

Ćumur je tražena roba. Kupuju ga najviše vlasnici restorana i kafana. U manje ćumurane, poput ove u porodici Simović, staje 12 kubnih metara drva. Od toga se dobija 100 džakova ćumura ili oko 1.500 kilograma gotovog proizvoda, spremnog za tržište. Džak se prodaje za oko 500 dinara na veliko, a ako se krčmi, cena dostiže i do 700 dinara po džaku. Inače, u Srbiji nema industrijske proizvodnje ćumura. Čak i oni koji ga izvoze prave relativno male količine, a proces rada je svuda isti.

B.N.

Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019