Млечнице су веома бројна група гљива, с приближно 450 врста из родова Lactarius и Lactifuus, међу којима се налазе неке од најцењенијих јестивих врста, мада је велика већина млечница нејестива или чак отровна. Распрострањене су углавном широм северне хемисфере.
Основне карактеристике млечница су:
– шешир раширен и удубљен по средини,
– шешир је лепљив по влажном времену,
– код јестивих млечница јестив је само шешир,
– имају карактеристичан изглед печурке (дршка и шешир),
– листићи су прислоњени уз дршку и благо силазни,
– прстена нема,
– дршка је шупља и влакнаста,
– месо је крто и лако пуца и
– месо лучи млеко када је повређено.
Најважнија карактеристика свих млечница је то што лучи млеко када је месо гљиве повређено. Оно може бити: бело, жуто, наранџасто, наранџастоцрвено или црвено. У већини случајева млеко мења боју у додиру с ваздухом, што је, поред иницијалне боје млека, једна од карактеристика битних за препознавање одређених врста у оквиру ове групе гљива.
Још неке од битних карактеристика за одређивање врсте млечнице су зонираност шешира, постојање карактеристичних јамица на дршци, укус млека које може бити благог, љутог или горког укуса и постојање длачица на шеширу.
Најпознатија група млечница су такозване рујнице, у Србији их има пет врста и расту у симбиози са четинарима. Јестиве су и веома цењене. Погодне су за поховање, динстање и паприкаше, али их сладокусци највише воле гриловане на жару.
Рујница (Lactarius deliciosus)
Најпознатија од свих рујница. Лако се препознаје по наранџастој боји, карактеристичним јамицама на дршци, зонираном шеширу, зеленкастим флекама по површини плодног тела и наранџастом млеку које обилно испушта када јој је месо повређено. На Фрушкој гори је ретка, али је прилично распрострањена у остатку Србије. Плодоноси у симбиози са двоигличастим боровима.
Полукрвна рујница (Lactarius semisanquifluus)
Веома слична рујници, а од ње се разликује по одсуству јамица на дршци које се ипак, понекад, могу јавити у мањем броју. Главна карактеристика ове рујнице је та да јој млеко, када се повреди месо, буде наранџасте боје, а касније, под утицајем ваздуха поприма вински црвене тонове. Распрострањена је на Фрушкој гори у великом броју. Плодоноси у симбиози са двоигличастим боровима.
Крвава рујница (Lactarius sanquifluus)
Крупна, робусна гљива. Горња површина шешира је комбинација наранџасте, сиве и смеђе боје. Листићи су наранџастоцрвени. Најпрепознатљивија карактеристика ове рујнице је вински црвено млеко које обилно испушта и које не мења боју на ваздуху. На Фрушкој гори се може наћи на више локалитета. Плодоноси у симбиози са двоигличастим боровима.
Смрчина рујница (Lactarius deterrimus)
Изгледом веома подсећа на полукрвну рујницу и од ње се разликује по томе што плодоноси у смрчама. Осим тога, разликује се и по наранџастом млеку које не мења боју у додиру с ваздухом. На Фрушкој гори није забележена.
Јелова (лососова) рујница (Лацтариус салмоницолор)
Као што јој име каже, плодоноси у симбиози с јелама. Карактеристично јој је наранџасто млеко које не мења боју у додиру с ваздухом и боја меса која подсећа на боју лососовог меса. Није забележена на Фрушкој гори.
Поред рујница, међу јестивим и цењеним млечницама налази се и преснац (Lactifluus volemus).
Како јој само име каже, може се јести и сиров. Плодоноси у лишћарским шумама и препознаје се по наранџасто-смеђем шеширу који је карактеристично испуцао, бледожутим листићима и дршци која је у боји шешира. Лучи бело млеко благог, пријатног укуса које, после неког времена, у додиру с ваздухом постане смеђе. Особен му је јак мирис на харингу који се појачава како гљива стари и неким људима може бити непријатан. Честа гљива на Фрушкој гори.
Папрењача (Лацтариус пиператус)
Најчешћа млечница на Фрушкој гори. Плодоноси у лишћарским, али се може пронаћи и у четинарским шумама. Потпуно је беле боје, а име је добила по изузетно љутом, белом млеку које обилно лучи при повреди. Многим гљиварима је ово бирана и тражена врста, док је неки не конзумирају због љутог млека. Углавном расте почетком лета, мада може да залута и до ране јесени.
Ова гљива може се помешати са другим, нејестивим млечницама попут крављег вимена (Lactifluus vellereus) од којег се разликује по гушћим листићима.
Кравље виме је много крупнија гљива и плодоноси од краја лета до дубоко у јесен. Горког је укуса и нејестива, мада је берачи упорно сакупљају и конзумирају, мислећи да је у питању папрењача. Веома честа гљива на Фрушкој гори.
Бертилонијева млечница (Lactarius bertillonii) је још једна двојница папрењаче. Изгледом много више подсећа на кравље виме, али се од ње разликује по краћој, шупљој дршци и подвијеној ивици шешира. Такође нејестива, али и много ређа гљива.
Неуки берачи, берући папрењачу, могу да узберу и две гљиве које чак ни не припадају млечницама. Забележени су случајеви сакупљања и конзумирања, срећом, нејестивих зека Russula delica и Russula chloroides. Ове зеке изгледом веома подсећају на млечнице, али се јасно разликују по томе што не луче млеко. Упркос томе, берачи их упорно сакупљају, мислећи да беру млечнице.
Брезовка (Lactarius torminosus)
Отровна гљива која лучи бело, веома љуто млеко. Плодоноси у симбиози са брезама и препознаје се по длакавом шеширу у нијансама циглацрвене до бледорозе боје.
У брезама се може пронаћи и благо токсична длакава млечница (Lactarius pubescens), као и нејестива ружна млечница (Lactarius turpis)
Тополова млечница (Lactarius controversus)
Плодоноси у симбиози с тополама, али се може пронаћи у међу врбама. Беле је боје и веома крупна, робусна гљива. Лучи бело млеко горког укуса, али се најбоље препознаје по ружичастим листићима. Сматра се нејестивом, али су забележени случајеви конзумације ове гљиве без последица док има забележених случајева који су се завршили благим стомачним проблемима.
Ово је само део богатог и фантастичног света млечница и покривене су само најчешће врсте с којима сакупљачи самониклих гљива долазе у додир. Почетницима се не саветује да сакупљају млечнице које расту у лишћарима и које луче жуто, бело и љуто млеко. У познавању света гљива не постоје пречице, а млечнице су прави пример како је лако заменити јестиву гљиву нејестивом, или чак отровном.
М.Д.
Добро јутро број 572 – Децембар 2019
