СЛАВЕ НАШЕ НАСУШНЕ
Има томе десетак година, можда и која више. Недељу дана пред нашу славу Свету Петку увек је гужва, нека пријатна нервоза, не свадљива, већ она што долази од жеље да све буде како ваља и доликује, да се све спреми, да сви буду срећни, да се хвали умеће домаћица, да се кућа напуни радошћу. И, да буде радост, песма, весеље, да буде шетња по згради док се у комшијске фрижидере носи припремљена руска салата на ситно секцана, док све нерве не покида а руке не утрну, јер тако сестра хоће. Овали меса, колачи, пиће, све је то системски распоређено по комшилуку, надајући се да ћемо кад загужва знати где је шта однесено. Само смо се надале, а од надања до потпуног слома система и хистеричне потраге у последњем тренутку, мало је.
У том хаосу, некако нам је промакло спремање матурске екскурзије нашег кума Луке. Завршава дете осми разред, па на Копаоник, на пут са школским друговима. Не зна се ко је тих дана био слуђенији, кума, Лука, или нас две. Мислили смо да све иде под конац, а конац је мало, мало па пуцао.
Достојанство првог дана и бурне патерице
Први дан славе, онај главни, протекао је глатко. Изломили смо колач, упалили свећу и достојанствено поменули име светитељке.
Други дан, патерице, онај у коме се надокнади све што се мировало и било смерно, кренуо је врло бурно. Лука је отпутовао на екскурзију, а уместо од њега, на сваких пет минута, кума је добијала поруке од разредне. Деца немогућа, нико ништа не слуша, родитељи незаинтересовани да се мешају, једино Сандра покушава да смири ситуацију. Безуспешно, наравно. У неком тренутку, Душан, њен супруг покушава да помогне позивајући Нину, Лукину најбољу другарицу.
-Хало, Нина! Е, па како си? Како вам је у путу? Лепо кажеш. Аха, добро. А како је Лука, шта он ради – пита кум?
Смеје се, јер Нина с друге стране жице, управо, баш у том тренутку, губи сигнал.
-Јао, чика Дуле, не чујем вас ништа, шушти, шушти…халооо – прекида везу, док се ми окупљени око „забринутог“ оца кидамо од смеха на дечје форе.
Схватили смо да од те приче нема ништа и да све зависи од Лукине добре воље, коју ћемо касније довести у искушење. У међувремену, нама пристижу гости, они распевани, што целе године чекају други дан славе и разлог да до следеће причају о томе. Међу првима долази наш Миле, водећи са собом, ослоњеног рукама о рамена, слепог другара Владу, миљеника целог друштва. Влада је био један од оних људи које су, због својеврсног хумора на свој рачун, ведрине непобеђеног духа и воље за животом, сви обожавали.
– Ало вас двојица – дозивам их да чује цела зграда док се пењу уз степениште – треба ли да палим светло да Влада боље види?
Кроз зграду одзвања громогласан смех. Влада у једном тренутку, тако зацењен, стаје Милету на ногу, саплићу се и умало падају пред вратима.
– Ћути, бре, Живка, немој то жито да једемо за сарану, уместо за славу – смејемо се заједно, грлимо и љубимо, онако својски, да од загрљаја пуцају кости, а од пољубаца гори лице. Док су се сместили и послужили, Влада нестрпљиво испушио три цигарете у цугу, код куће не пуши крије се од маме чоек од четрдесет и кусур година.
Стигла је и другарица из Новог Сада. Лепушкаста, црнка, мало пунија у струку и куковима, весела и радознала, пришла је прво Влади, јер како другачије. О њему је слушала месецима уназад. Пружа му руку, он одговара, прелази руком преко њене и каже како мора да јој опипа лице да би је упознао. Креће лагано прстима преко чела, очију, носа, задржава се на образима и као из топа испаљује:
– Их, имао бих те седам дана упознавати.
У соби настаје урнебесан смех. Другарица се мало постидела, зајапурена у лицу, збуњена његовом искреношћу, прихвата шалу, није му замерила, насмејала се и села.
Спасоносни СМС и брег којег нема
У том, забринути родитељи Лукини и Нинини заузели су своја места. Кума већ дубоко очајна што јој се син мезимац цео дан не јавља, пуши цигару за цигаром, ништа не може да је орасположи. Ништа до њене „луде“ куме Љубице која преузима случај и креће у акцију. На Лукину адресу стиже смс у коме га обавештава да су она и његова мајка, како се он цео дан није јављао, кренуле на Копаоник и да су већ код „Бумбаревог брега“, брда, за који нисмо сигурни да ли постоји, али је у моменту отрезнило свих тридесет клинаца, а дугодозиваног понукало да одговори. У тренутку када је Љубичин телефон зазвонио, сви који су били око славског стола су заћутали, мува се чула није, а спикерфон је, наравно, укључен.
Фото: vecteezy
– Ало, кумо, где сте ви? Код каквог „Бумбаревог брега“? Шта петнаест минута до нас? Јесте ли вас две нормалнеее? Јесте ли нормалне? Како сте могле да кренете? Знао сам, тачно сам знао да ће Сандра да ми упропасти екскурзију? Можда она и не бииии, али ти си луда скрооооз, за тебе знам да јеси – кука дете на сав глас.
У соби ко под столом, ко побегао, ко се уједа за усне да не прасне, а сви очима на Љубицу да прекине везу.
– Добро Луки, немој да се нервираш, љууууби те кума! Ево, сад ћемо ми бити ту, за десетак до петнаест минута – спушта слушалицу у последњем тренутку.
Настаје хаос, вриштање, неки је грде како је могла, а и сами би то урадили, неки честитају на досетљивости. Док смо се смејали и коментарисали стиже и порука од разредне:
-Не знам шта сте му рекли, али журка је готова, соба је тип-топ сређена, коначно могу да одахнем. Одахнули су и кум, и кума, и цела слава. Весеље је могло да почне. А Лука? Дочекали смо га са транспарентом на вратима собе „ДОБРО ДОШЛИ У БУМБАРЕВ БРЕГ“. Треба ли да напоменем да са нама није причао до матурске вечери…
Пише: Зорица Драгојевић
