Да је сеоски, такозвани рурални туризам, једна од недовољно искоришћених предности српске привреде, а пре свега пољопривреде, не треба пуно доказивати. Природне лепоте, одлична, већином органски произведена храна и традиционална српска гостољубивост, тешко да имају премца, и то не само на европском континенту, презасићеном артифицијелном забавом и разонодом. У тој, најбоље чуваној тајни потенцијала Србије, значајну улогу имају и војвођански салаши, као последње оазе хедонизма лишеног новомиленијумске стрке. Тако је у околини војвођанске престонице никло безброј салаша који су понели крипто-имена, односно названи су по бројевима, па онда као да није ни важно да ли се ради о класичном ресторану, за ту прилику уподобљеном с овим панонско-морским изгледом негдањег економског покретача паорије на овим просторима.
Сомборци, инокосни какве их је Бог драги дао, кренули су другим путем, па својим салашима, намењеним гостима и туристима, дају искључиво имена власника или она која их у потпуности описују. Јер је ред да те домаћин човек сачека на авлији, а не да се око „резервације стола“ парабоћиш с младим менаџером, који о паорлуку и пољопривреди зна једино то да крава ипак, гле чуда, не даје чоколадно млеко у тетрапаку.
Нана и зова јаче од кола и тоника
Да природа која окружује салаш „Седам дудова“ врло лако излази на крај с тековинама модерног времена, доказује и наизглед једноставни домаћи производ: сокови од нане (домаће менте) и зове, узбраних у самом дворишту или око њега. Овде их у летњим данима спремају са замашном количином леда, али и са додацима као што је лимета, па у том сразу са колама два славна светска имена или тоницима и осталим „хемијским“ соковима, домаћа производња побеђује без имало муке.
Све као пре сто година
Први, и то пре скоро двадесетак година, своја врата за намернике отворио је Дида Хорњаков салаш, којем „душу даје“ његова тренутна власница Аранка Кијић-Хорњак, салашарско дете којем још увек помаже и отац, чувени Дида, једна од живих легенди бокор салаша Градина, онкрај Сомбора. Поставши еталон за овакву врсту туризма, Дида Хорњаков салаш посредно је утицао и на своје комшије, па је тако у овом салашком насељу настао (тачније модификован) и Вишинкин салаш, првобитно као оаза мира за чувеног сомборског сликара и галеристу Јенеа Вишинку. Од када је овај салаш под диригентском палицом Драгане Фаркаш, једне од чувенијих угоститеља овдашњих, постао је и „must visit“ туристички потенцијал Сомбора и његове околине. А кад је тако добро кренуло, идеју о салашу као неприкосновеном носиоцу руралног туризма на Западу Бачке су прихватили и на салашима Буковац, па је тако једна до све омиљенијих оаза мира и хедонизма и салаш „Седам дудова“, који је свој назив добио по томе што сам прилаз краси седам негдањих хранитеља свилених буба, дудова. Прострт на једном јутру, ограђен, као што то и бива код сваког правог салаша, плотом, дрвеном тарабом, око себе је распростро и два јутра са којих се салата са кухињу салашку гаји.
