Љубичина раван код цркве у Виловима подрхтавала је под тежином воловских запрега. Научени на тежак рад уз планинску падину су у трку вукли чамов трупац, а сваки секунд је био важан, јер су најбоље чекале вредне награде.
На такмичењу у Виловима код Нове Вароши, организованом први пут ове године, надметало се осам рабаџија са Златара, Босања и Муртенице. Пристигли на позив колеге Слободана – Боће Лечића, који је уз несебичну подршку комшије Власта Мандића, организовао такмичење.
Надметање рабаџија у Виловима, последње је у низу, а ове године било их је неколико у југозападној Србији. Прво место припало је домаћину, Слободану – Боћи Лечићу из Амзића. Други је био Радојко Матијевић из Вилова, а трећи Зоран Дрндаревић из Кућана. За доброг рабаџију овде ће, кажу, увек бити посла, а победити на једном оваквом такмичењу ствар је престижа.
-Освајао сам и раније награде, али ова ми је најдража јер сам је освојио на кућном прагу. У Виловима и суседним Амзићима има нас још који се бавимо овим послом, па се надам да ће и овај сабор прерасти у традицију. Ја рабаџијам од малих ногу и волим рад с воловима – каже Слободан Лечић.
Мада су му тек 32 године, Слободан Лечић је већ прекаљени рабаџија. У нововарошком крају где се и поред свих чуда цивилизације већина сеоских послова и данас обавља уз помоћ воловске и коњске запреге, рабаџилуку се учи од малена. А рабаџијски хлеб је са седам кора. Посао је добро плаћен, али опасан и тежак, па од њега зазиру и најискуснији. Зими снег и студен, а лети врућина и успара ломе и најтврђе па они који ово раде само због пара не остају у послу дуго.
А Слободан Лечић је први чамов трупац из врлети Босања извукао запрегом још као предшколац. Док су се његови вршњаци играли лоптом и жмурке, он се „ломио“ по планинским јаругама и гудурама. И овом тешком и мукотрпном послу остао је веран све до данас. Рабаџилука се каже прихватио како би након смрти деде и оца наставио породичну традицију. У селу у коме се полако гасе огњишта готово да нема куће којој Слободан није са воловском запрегом притекао у помоћ при обављању свакодневних сеоских радова
– Рабаџилук ми је у крви и зато ми ваљда није тешко да се бавим овим послом. Са непуних седам година живота први пут сам са оцом и дедом кренуо у шуму, гледао како раде и опходе се према воловима и полако од њих учио занат рабаџије.Не либим се ни данас да питам за савет старије и искусније рабаџије које су оседеле радећи овај посао,јер да би рабаџија сачувао и себе и волове ваља да зна како да поткује волове и за њих јарам направи,како да возу у шуми заврзе влачегом и најбезбедније је извуче на пропланак ,као и када и чим да нахрани волове без којих му нема зараде и живота– каже Слободан.
Жељко Дулановић
