Насловна РАЗНО НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ ТРАЖИ НАЦИОНАЛНУ МОБИЛНОСТ: Судбина српског села је судбина Србије

НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ ТРАЖИ НАЦИОНАЛНУ МОБИЛНОСТ: Судбина српског села је судбина Србије

94

Српско село је данас све старије, све празније, све немоћније и у том смислу све зависније од ширег друштва и непосредне државне потпоре. И на селу је наталитет све мањи, смртност све већа, природни прираштај негативан. Депопулација села исказује и као запуштање пољопривреде и свих сеоских подручја удаљених од главних комуникација, од већих градова и општинских центара, без индустријских погона, комуналне и социјалне инфраструктуре и без развојне перспективе.

Фаворизовање индустрије и непољопривредних занимања до 90-тих година прошлог века, уз истовремено запостављањe развоја пољопривреде и села, довело је до масовног напуштања пољопривреде и демографског пражњења села у Србији. Читава села брдских и планинских предела, а и многа друга, посебно у пограничним подручјима, су испражњена, нарочито у погледу радне снаге, а многа су и угашена. Демографским гашењем сеоских домаћинстава, гаси се и газдинство, и привредни живот, што је веома негативно за развој државе.

Опустеле нам планине и границе

Узроке прекомерног напуштања села и пољопривреде у наведеним подручјима Србије пре свега треба тражити у неповољним условима привређивања, дугогодишњем диспаритету цена пољопривредних и индустријских производа, пореској политици с искључивим фискалним карактером, недовољним изворима финансирања како за текућу производњу тако и за развој, недовољним инвестицијама у основна средства, кредитима са неповољним условима задуживања, у неуважавању специфичности пољопривредне производње, недовољним и нередовним исплатама државних подстицаја…

Преко 94% сеоских насеља већ више година има негативну стопу природног прираштаја, а све то условљава и негативан природни прираштај у целој држави. У селу је све мање омладине, а све више старачких домаћинстава. Више од 55% земљорадника је старије од 60 година, а велики број њих не оставља наследника на свом газдинству.

Може ли живот да демантује прогнозе?

Број села у Србији са мање од 100 становника из године у годину је све већи. Та мала насеља убрзано одумиру. Гледано према регионима, у Београдском региону је 2011. било само једно тако мало село, у Војводини 12, у Шумадији и Западној Србији 328 (или 15,5%), а у Региону Јужне и Источне Србије било их је чак 693 (или 35%).

Грађани другог реда

Постојећи систем наслеђивања земљишта ставља сељака у ред другоразредних грађана. Наследник који оде из пољопривреде, поред тога што ужива благодети урбаног живота и школовања, здравствену заштиту, пензију, има и исто право на земљиште као и сељак који је остао на газдинству да се бави производњом хране. Посед се по том основу непрестано уситњавао, смањивао економску основу за развој и стављао сељака у неповољан економски и друштвени положај.

Ако се према демографским пројекцијама очекује да до 2041. године у Србији буде број становника за око милион мањи него 2011. и да највеће смањење становништва (око 30%) буде у Региону Јужне и Источне Србије, ако је већ 2011. забележено у истом региону 693 села која су била мања од 100 највероватније врло старих становника, није тешко прогнозирати да ће око 700 села у југоисточној Србији за две-три деценије остати празно. Чак и да се ове прогнозе до краја остваре (а могуће је да буде и горе од наведеног), стање у великом броју села у Србији већ данас је, без икаквог преувеличавања – катастрофално.

Улагати у људе, инфраструктуру и радно интензивне гране

 Ми имамо изузетне агроеколошке услове за развој пољопривредне производње и за заустављање тренда одумирања традиционалног српског села, поготову у Јужној и Југоисточној Србији. Пољопривреда је један од ослонаца економије на националном нивоу по уделу у стварању укупног бруто домаћег производа, али може да пружа још већи и значајнији допринос. Шта треба да учинимо да би се то и остварило?

 Један од најважнијих сегмената пољопривреде у који би требало улагати у наредном периоду јесу људски ресурси. Стицање и преношење знања треба да буду основни покретачи развоја пољопривреде. Без континуираног образовања произвођача се не може постићи тржишно профитабилна производња. Како би подигла конкурантност пољопривредних производа на све захтевнијем глобалном светском тржишту, Србија треба у пољопривреду да уводи најсавременије технологије које се примењују у свету, као што je то урађено у воћарству и виноградарству. Наводим пример јабуке, где се у 2006. години извозило у свега неколико, а данас у 39 земаља света, а са најновијим извозом у Индију – у 40 земаља.

 Циљ треба да буде да се вредност производње по хектару повећа са 1.000 на 5.000 па и 10.000 долара. Вредност производње по хa у Холандији је 24.000, а у Данској 17.000 долара. Код неких воћних врста у Србији остварује се и преко 50.000 евра по хектару.

Газдинства која обрађују мање од 10 хектара у Србији чине око 92%, а до 5 хa око 76% , а од тога до 2 хa има око 47 % од укупног броја газдинстава. Имајући у виду да се пољопривредна производња одвија углавном на малим поседима, аграрна политика треба да подстиче радно интензивне гране пољопривреде – воћарство, виноградарство, повртарство, цвећарство, гајење лековитог, ароматичног и украсног биља, крмног биља, пчеларство, производњу садног и семенског материјала, интензивно сточарство и ратарство, као и удруживање.

Подстицајним средствима треба стимулисати гајење биљних култура у рејонима у којима агроеколошки услови највише одговарају за успевање дате врсте. Основни предуслови за развој пољопривреде су постојање инфраструктуре – путна мрежа, електрификација и наводњавање. Такође, нема јаке пољопривреде без јаког сточарства.

Примери Холандије, Марока, Италије

Навешћу пример Холандије где се по целој земљи могу видети фарме животиња које се гаје на отвореном, или једне земље у развоју, као што је Мароко, где је планина Атлас препуна разних врста домаћих животиња.

Италија је пример увођења нових технологија, поготово у интензивне гране пољопривреде, као и најсавременијих модела удруживања пољопривредника. Компанија „Vivai Cooperativi Rauschedo“ окупља преко 260 коопераната и производи преко 94 милиона калемова винове лозе, које продаје готово на свим континентима.

Воћарство се показало као добар пример/модел како се увођењем нових технологија прилагођених климатским променама и удруживањем може покренути развој неразвијених регија. Воћарство ангажује 10 до 20 пута више радне снаге и остварује далеко већи профит у односу на ратарство. За производњу јабуке потребно је 750 до 800 радних сати по хектару, за класирање 200 тона јабуке треба 1.500 часова.

Предност на тендерима

Производи из пољопривреде Србије, а поготову из неразвијених региона треба да имају предност на тендерима у јавним установама – болницама, војним и полицијским установама, школама и предшколским установама, општинама итд. Развојем сеоског и бањског туризма као и свести о значају домаћег производа могло би се допринети развоју неразвијених подручја.

За експанзију воћарства у Србији у претходној деценији заслужни су знање, удруживање и подстицајне мере државних институција намењене увођењу савремених технологија прилагођених климатским променама. На основу оствареног економског, социјалног и демографског утицаја, пројекат финансирања старих и нових задруга Министарства за регионални развој и рад јавних предузећа видим као један од бољих у развоју пољопривреде Србије у последње време. Оно што је веома важно да преко задруга у радно интензивне гране пољопривреде улазе нове технологије, које су појединцима тешко доступне.

Трансфер знања, увођење савремених технологија, избор биљних култура за одговарајуће агроеколошке услове, окретање ка радно интензивним гранама пољопривреде, удруживање, повећање буџета за пољопривреду и смањење цене енергената су кључни фактори који могу да покрену пољопривреду Србије. Институционалним, економским и аграрним мерама ваља подстаћи децентрализацију Србије и равномеран регионални развој. Важни послови су и сређивање катастра, решавање имовинско правних односа да би се спречило даље уситњавање поседа. Пореском, кредитном и царинском политиком морамо стимулисати развој неразвијених региона, изградњу инфраструктуре (путне мреже, електрификације, система за наводњавање). Једна од мера за коју се залажем је и давање пољопривредним газдинствима земљишта бесповратно или под повољним условима на дужи низ година

Велико и неискоришћено богатство

– Свако искуство је драгоцено, а нарочито ово у претходном Министарству за регионални развој – рекао је Милан Кркобабић одговарајући на наше питање. – Током свог мандата као министар посетио сам многа села настањена Србима, али и Мађарима, Бошњацима, Словацима, Македонцима, Албанцима, Хрватима, Румунима… Увидео сам да су сва села Србије велико и неискоришћено богатство. Трудио сам се да пажљиво гледам и слушам сељане, нисам паметовао, већ сам се фокусирао на то да сазнам и схватим шта их мучи, а касније су управо та сазнања била полазиште за формирање Националног тима за препород села Србије.

Примери Атос Фруктума и Агро Ћирића

Интензивирање и развој воћарства покренуло је и друге гране привреде и запослило многе раднике. Фрушка гора је пример за то, и то првенствено компанија „ATOS Fructum“ у Малој Ремети, где је на потесу који се звао Зверињак подигнут један од најсавременијих засада јабуке и винове лозе. Заснивање засада утицало је на запошљавање и подизање стандарда као и решавање економских, социјалних и демографских проблема становништва. Други пример је део Тителске висоравни на којем је подигнут најсавременији засад јабуке, хладњача и калибратор у оквиру компаније „Ćirić Agro MĐŽ“. Те и друге велике компаније су заслужне за увођење савремених технологија које су даље прихватали мањи произвођачи.