Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ НАША ПАПРИКА ЗАДОВОЉАВА СВЕТСКЕ СТАНДАРДЕ: Много неге и бриге за врхунске...

НАША ПАПРИКА ЗАДОВОЉАВА СВЕТСКЕ СТАНДАРДЕ: Много неге и бриге за врхунске резултате

76

Пише: Проф. Др Жарко Илин

Србија је по производњи паприке међу пет највећих произвођача у свету и међу 10 највећих извозника. За овакав резултат можемо да захвалимо земљишту и клими, јер имамо идеалне услове и дугу традицију, поготово јужно од Саве и Дунава. Према неким тумачењима, на ове просторе паприка је стигла преко Мађарске, док други сматрају да нам је стигла с Турцима. Који год податак био тачан, неспорно је да паприка код нас има дугу традицију и користи се на хиљаду начина.

Паприка се простире на око 13.150 хектара повртњака у Србији, доносећи нам сваке године у просеку 135.000 тона рода, и то је чини једном од наших економски најзначајнијих повртарских врста. У Војводини заузима 2.500ха, и годишње у просеку даје око 32.000 т. Највеће површине под паприком су ипак у Шумадији и западној Србији, око 5.100ха, док су у јужној и источној Србији те површине око 5.032ха. У Шумадији и западној Србији на овим површинама произведе се око 54.613 тона, док се у јужној и источној Србији произведу просечно 45.474 тоне.

У овој производњи се јављају значајни тржни вишкови. Део се користи за потребе прерађивачке индустрије, и прерађује се на различите начине, као што су производња туршије, ајвара или сушење, односно, дехидрација, а најчешће се користи у летњим месецима па све до касне јесени као свеж производ, високе биолошке, хранљиве вредности, с релативно високим садржајем суве материје од пет до седам посто код свежих плодова, односно, на нивоу од око 15 посто суве материје код паприка које се користе за сушење, или за производњу финог праха – алеве паприке.

Бирати плодна и равна земљишта

Паприка захтева велику пажњу и негу и тражи одговарајућу температуру, земљиште, довољно светлости и воде, што не чуди кад се зна да потиче из централне и јужне Америке. Тако је приликом одређивања места за садњу паприке јако важно бирати плодна, дубока земљишта благо киселе до неутралне реакције и, што је посебно важно, бирати равне терене, кад год је то могуће идеално равне, евентуално са благим падом 1 до 2 посто и земљишта у типу алувијума, чернозема, односно ливадске црнице.

Што се тиче захтева за температуром, паприка почиње да клија и ниче већ на 10 степени Ц. Овај податак нам је битан ако се определимо за производњу паприке директном сетвом семена, јер ова температура одређује време почетка ове врсте сетве, било у башти, на окућници, на њиви или у индустријској производњи. Семе паприке клија и ниче 20 до 25, а у неповољним условима чак и до 35 дана, као што је био случај овог пролећа. Суштина је у томе да треба да се накупи сума топлотних јединица на нивоу између 220 до 250°Ц. Сума топлотних јединица је укупан збир степени потребних за клијање: тако се просечних 10 степени помножи с временом клијања од 25 дана и добије 250 степени Ц. Овај податак важан је и због обезбеђивања услова да у време клијања и ницања не буде покорице, с једне стране, а са друге стране да бисмо могли, непосредно пред клијање и ницање, на већим површинама да користимо неки од хербицида, како бисмо спречили раст корова. Због повећаних захтева за температуром у време клијања и ницања, паприку врло често производимо преко расада. Тамо се температура одржава на нивоу од 30 до 32°Ц и тада у пластеницима и стакленицима никне за седам до 14 дана.

Након садње и у току производње паприка захтева температуру од на нивоу од 18 до 32°Ц. У просеку паприци највише пријају температуре од 25 до 30°Ц. Важно је да ноћна температура буде до 18°Ц, јер је пожељно да разлика између дневних и ноћних температура буде што већа, како ноћу, због повећаног дисања, не би дошло до губљења резерви хранљивих материја, створених у процесу фотосинтезе у току дана.

Како можемо утицати на ову температуру? Пре свега исхраном, наводњавањем и бирањем одговарајућег места за ову производње. На отвореном пољу важно је биљкама обезбедити довољне количине воде и хране, док је у заштићеном простору неопходно квалитетно проветравање. Међутим, сведоци смо да већ у трећој декади јуна, поготово током јула, августа па чак и прве половине септембра те температуре буду знатно изнад 35°Ц, често не падају испод 38 до 39°Ц, мерено на 2м висине у хладовини, што значи да је на сунцу значајно изнад 45°Ц. У таквим условима, да не би дошло до такозваних сунчаних пега или ожеготина, препоручљиво је сенчење на мањим површинама, у баштама, на окућницама, као и на њивској производњи.

Боље подноси високе, него ниске температуре

Паприка боље подноси високе него ниске температуре. Ако је добро снабдевена водом, може да поднесе и 45°Ц. Не подноси ниске температуре, а критичан период је друга половина марта, чешће прва половина прве декаде априла, када температура може бити од -1 па чак до -9 на отвореном пољу, а паприка је тад већ увелико расађена у пластеницима тунелског типа. У таквим неповољним условима тек посађене биљке могу да се оштете, на температури од -0,5 до -1,5, а у јесен ће доћи при ниским температурама током новембра и децембра у производњи у заштићеном простору при температурама од -3 до -4°Ц. Ово у може бити проблематично већ половином октобра, кад температуре на отвореном пољу могу да буду -3 до -4°Ц. Тада може доћи до оштећења и листова и плодова. Против измрзавања биљака засађених на отворено поље боримо се непосредним покривањем агротекстилом, и он се износи и поставља крајем септембра или почетком октобра и остаје на биљкама све до после Митровдана. У производњи у заштићеном простору агротекстил користимо од прве половине марта до прве декаде априла, односно, у каснојесењим месецима, од друге половине новембра и током децембра.

Паприка има велике захтеве за светлом, на нивоу од 30.000 лукса, што постигнемо у једној просечној години. Међутим, у сунчаним годинама као што је ова, сума може да иде и до 100.000 лукса и због тога је препоручљиво да се паприка додатно осенчи. У производњи расада, у рано пролеће, током јануара, фебруара и марта, захтева минимум 5.000 лукса, што значи да је у овом периоду неопходно обезбедити додатно осветљење. Оно треба да се креће од 100 до 300 вати по м2, док је у нашим агроеколошким условима то најчешће на нивоу од 40 вати по м2 у овом периоду. Како не би дошло до издуживања расада, односно, како бисмо произвели што квалитетнији расад, што краћи, збијенијих интернодија, одговарајуће додатно осветљење је неопходно.

Паприка има и повећане потребе за водом. Захтева влажна земљишта, минимум 60 посто пољског водног капацитета у време садње. У фази укорењавања, без обзира на то да ли је производња из директне сетве или преко расада, захтева минимум 70 посто пољског водног капацитета, а у фази интензивног пораста и плодоношења чак 85 посто пољског водног капацитета. Паприка није само велики потрошач, већ и велики расипник воде јер је практично користи за хлађење. У летњим месецима за наводњавање се зато користи вода ниже температуре, од 25 до 27°Ц, јер се тако снижава температура земљишта и кореновог система.

Добри предусеви легуминозе и житарице

У плодореду долази искључиво на прво место. То значи да захтева обилно ђубрење органским ђубривима и захтева релативно дубоку основну обраду земљишта. На исто место у тропољном плодореду вратиће се након четири године, односно, у четворопољном плодореду вратиће се тек после пет година. Краћи плодоред се не препоручује, јер се јављају штеточине карактеристичне за паприку. Што се тиче предусева, јако добро реагује на легуминозе, а успешно се може гајити и после житарица, нарочито после пшенице и јечма. У пракси се врло често гаји после кукуруза. То је добро јер кукуруз лепо разрахли, растресе земљиште. С друге стране је непожељан због опасности од појаве кукурузног пламенца и због тога га треба пратити већ од друге половине друге декаде јула и током августа.

Паприка захтева дубоку основну обраду и она треба да буде у јесен, без обзира на то каква је врста производње у питању, и то на дубини од 25 до 30 цм. Ако се гаји после грашка, пшенице или јечма пожељно је да се у летњим месецима, после њиховог скидања, кад су те биљке у тачки вењења, користи метода разривања земљишта. Разбија се плужни ђон на дубини од 30 до 35 цм, да би се у јесен урадила основна обрада на коначну дубину и то током септембра, како би се земљиште природно слегло до сетве или садње наредне године, и како би дошло у фазу природне биолошке зрелости.

Паприка је калијумофилна биљка и због тога се ђубри различитом количином азота, фосфора и калијума. Најчешће у пракси је 120 до 160кг азота, 80 до 100кг фосфора и 120до 140кг калијума по хектару. Овим количинама може се додати свеж или згорели стајњак. Након ђубрења, у рано пролеће, чим дозволи време и земљиште се просуши до нивоа капиларне влажности, а то је 60 посто пољског водног капацитета, почиње се с предсетвеном припремом коју је могуће урадити у једном проходу, ако су све припремне радње извршене на време.

Већи размак, крупнији плодови

Ако се паприка производи преко расада важно је време за производњу. За рани расад сетва је током јануара и фебруара, а пикирање током марта, за средње касну производњу сетва је од 10. до 30. марта, а за касну производњу сетва је од 25. марта до 5. априла. Расађивање је за седам до десет дана и квалитетан расад се расађује на међуредни размак од 50 до 70 цм и у реду од минимум 25 до 29 цм, када је производња на њиви или у пластеницима и стакленицима, док у баштама размак може бити од 30 до 35цм, како бисмо обезбедили што већи вегетациони простор биљкама јер ће тако бити више крупних плодова по биљци. Квалитетан расад треба да је висок од 16 до 20цм, стар 50 до 80 дана, са 6 до 10 добро развијених листова, чврстог, еластичног, добро развијеног стабла, добро развијеног жиличастог кореновог система, да је садржај суве материје од 11 до 13%, а маса биљке без супстрата треба да износи три грама.

У објектима са додатним загревањем сади се од краја прве половине прве декаде јануара до прве декаде марта. У пластеницима и стакленицима без додатног загревања садња би требало да буде између 1. и 10. априла, међутим, професионални произвођачи често са садњом крену већ у другој половини марта и обично је окончају до друге половине треће декаде марта. Да не би дошло до излагања младих и осетљивих биљака ниским температурама, неопходно је непосредно покривање биљака агротекстилом, без обзира на то што постоји пластична фолија или стакло.

Код производње на отвореном пољу са садњом расада се креће најраније у другој половини треће декаде априла, чешће прва декада маја за рану производњу, средње рана производња почиње у другој декади маја, а касна, евентуално семенска производња у трећој декади маја. Треба избегавати садњу у првој половини прве декаде јуна, јер се тако скраћује вегетациони период, што директно утиче на смањење приноса.

За ајвар најбоља Мишина

Од сорти се код зачинских паприка најчешће користи ХС2, ХС6, Катарина, Алева НК, а од страних Сегединка 20 и Сегединка 80. За производњу паприка у типу туршијара, односно рога, произвођачима је занимљива Амфора, Мишина Ф1, познато Слоново уво. То су водеће сорте које заузимају највеће површине, док је у типу бабуре с једним врхом, намењене за пуњење и без љутине, врло тражена Сомборка. У последњих десетак година све се више траже паприке у типу туршијаре, односно роге, јер је пљосната и издужена, врло лако се пече, љушти и прави се од ње екстра квалитетан ајвар који има чак и заштиту географског порекла. За ове намене је најбоља МишинаФ1 јер има највећи садржај суве материје, што значи да се за прављење ајвара троши најмања количина енергије, добра је и Амфора, а најмањи садржај суве материје има Слоново уво, која се користи и за кисељење, где се од ње праве филети и туршија. Егзотичне врсте паприка углавном се производе у баштама, на окућницама, дакле, на малим површинама. На свету има на хиљаде врста, али су главне у типу парадајз паприка, у типу бабуре, у типу туршијаре, односно роге, и тих такозваних љутих које су најчешће у типу шипке. Сваки тај тип има на стотине врста.

Паприка има велике захтеве за водом, и крећу се од 530 до 630мм. Када се зна да код нас у просеку падне кише између 350 и 400мм годишње, јасно је да је паприци неопходно наводњавање. Суштина је у томе да се влажност земљишта одржава у почетним фазама на нивоу 60 посто пољског водног капацитета, у фази укорењавања 70 пољског водног капацитета, а у фази интензивног раста и плодоношења на нивоу 80 посто пољског водног капацитета. У зависности од године, тај дефицит падавина износи од 240 до 300мм у просечној години, док у екстремно сушним годинама, као што је била 2012, 2017. па и ова 2021. година, потребна количина воде износи и до 500мм. Наводњавање је скупа агротехничка мера и овом послу треба приступити са знањем, радити га искључиво на бази влажности земљишта и потреба биљака за водом.

Прихраном против ожеготина

То није нимало безазлено јер у екстремно сушним годинама као што је ова, проценат плодова оштећен ожеготинама може да износи од пет па чак до 70 посто. Како се ова појава регулише исхраном? Тако што се обезбеди правилан однос азота, калијума и калцијума. Азот утиче на вегетативни раст и развиће, појаву и формирање листова који онда покривају плодове и тако спречавају њихово излагање сунцу и ожеготине. Калијум је важан јер побољшава водни режим биљке, односно, да бисмо убрзали премештање воде из кореновог система до најслађих делова плодова, али и до листова који онда транспиришу, па долази до убрзаног снижавања температуре ткива и спречава се појава сунчевих пега. Калцијум је веома значајан, а ту се праве највеће грешке, односно, обично се прекасно додаје, јер се споро преноси кроз биљку. Потребно га је додати најмање 30 дана пре појаве екстремно високих температура, како би на време био допремљен и како би се смањила закисељеност ћелијског сока. Осим тога, ако се на време дода, калцијум се у правом тренутку уграђује у ћелијске мембране, чиме се обезбеђује њихова добра пропустљивост, односно, пренос енергије, и тако неће доћи до појаве ожеготина.

Приноси зависе од типа паприке

Паприка се бере у фази технолошке зрелости, када је намењена за свежу потрошњу, или пуне физиолошке зрелости, када је намењена за индустријску прераду. У пластеницима који се загревају, са бербом почињемо током априла и можемо је брати чак до друге половине треће декаде децембра. У пластеницима без додатног загревања са бербом се почиње крајем маја и бере се све до краја септембра. У производњи на отвореном пољу берба почиње у трећој декади јула, и то најчешће паприка бабура. Паприка туршијара, односно рога, бере се од треће декаде августа, а оба типа паприке беру се све до појаве јачих мразева, а у просечним годинама чак и након Митровдана. Ако запрете рани мразеви, важно је заштитити паприку агротекстилом, како би се спречиле веће штете. Зачинска паприка бере се од прве половине прве декаде септембра, друга берба је обично у трећој декади септембра, док је последња, трећа берба, до половине октобра.

Приноси паприка у типу парадајз паприка се крећу од 25 до 30 тона, у типу туршијара, односно рога, на нивоу од 30 до 80 тона по хектару, док се принос паприка у типу бабура креће од 25 до 50т/ха. У заштићеном простору ти приноси се крећу на нивоу 8 до 10кг/м2, док се у целогодишњој производњи, у зависности од типа паприке ти приноси крећу од 15 до 25кг/м2.