НЕ ЗАВРШАВАЈУ СВЕ ШЉИВЕ У РАКИЈИ И СУШАРИ
Шљива је у Срба, готово, па света воћка. Од ње је, ма какве друге биле, ракија најбоља. Од ње се прави слатко које враћа укусе и мирисе завичаја „избеглима“ са села у фабрике и канцеларије. Од ње се прави и колач, не као ови кондиторски препуни шећера од којих после пола сата креће горушица, већ здрав на око не баш толико леп, али укусом налик на стврднути џем од нељуштених плодова.
Шљива може и да се чоколадира. Купујемо је у великим маркетима, из увоза. Одушевљавамо се лепо упакованим бомбонама, хвалимо их и једемо као суманути, док наше и не знамо да постоје. Можда и знамо, али смо увек сумњичави према своме: да ли је то тај квалитет, да ли је чоколада права, да ли је хигијенски рађено…
Стенлејка није најслађа, али даје стабилан род и стандардан квалитет
Можемо вам из сопственог искуства посведочити да сумњама нема места и да је домаћа шљива у чоколади много укуснија и свакако здравија од оне из увозне хиперпродукције. Укусне, домаће чоколадиране шљиве, што вам се топе у устима, док под зубима рска орах, бадем или лешник, прави Бојана Бељић из Горњег Црниљева код Осечине.
– Под шљивом на имању имамо око хектар, што је неких четристо стабала и углавном је сушимо. Оно што не сушимо, иде у ракију – започиње причу Драган Бељић, Бојанин отац.
Показује плодове шљиве стенлеј, по њему једине која тренутно може да опстане и пружи стандардан и стабилан род:
– Имамо претежно стенлеј и да вам кажем није она најукуснија па се зато суши. Најукуснија је и најлепшу арому има пожегача или маџарка, како је ми домаћи зовемо. На другом месту је чачанска родна, тек на трећем стенлеј. На жалост, пожегача због шарке не може да опстане, чачанка је незгодна јер кад прероди, буде много црвена и није за индустријску прераду. Тако да само стенлеј даје стабилан род и стандардан квалитет. Како год роди, добар је за прераду.
Док нам објашњава своје разлоге, Драган вади уредно упаковане пластичне посуде, етикетиране како би се знало шта је од орашастих плодова убачено у шљиву која је чоколадирана. Наравно, пре процеса чоколадирања шљива се мора осушити.
Сушара, фритеза и чоколадирка
– Имамо мини сушару са вентилатором који меша хладан и топао ваздух, има комору испод и фуруну у којој се ложи ватра. Процес сушења траје око 24 сата. Затим складиштимо шљиву и кад хоћемо да је прерађујемо морамо да је хидрирамо – каже – јер она је, кад се осуши, тврда као кост.
Зато су Бељићи набавили фритезу у којој се шљива кува па иде даље на прераду.
– Шљиву кувамо у фритези и све зависно од квалитета тај процес траје петнаест или двадесет минута. Шта значи од квалитета шљиве? Зеленија шљива се теже прерађује, црвена има шећера у себи. Што је касније сушена, много се лепше рехидрира или кува – прича о технологији.
Показује нам притом разлику између два плода која држи у рукама. Једна шљива је тврђа, друга мекша, лакше се под прстима распукне и кошпа сама испада.
А, оно најбитније, чоколадирање долази на крају. Неко то ради ручно, умачући шљиве у растопљену чоколаду, а неко, као Бељићи, има чоколадирку која очас посла створи хиљаде слатких залогаја.
– Кад се осуши и кад избијете кошпу, онда чоколадирате. Може доста шљиве у току дана да се чоколадира. Имају машине чоколадирке које то раде. Свако има свој принцип како прави чоколаду, који проценат какаа стави, онда се шљива провлачи кроз проточни тунел који расхлађује клима. На другом крају је прихватате и пакујете. Наравно, можете и у сваку шљиву пре чоколадирања ставити орах, лешник, бадем. Свака је укусна – ако ћете веровати на реч наша чоколадирана шљива, од кога год да је купите, одлична је. Чоколада је права мера, не пуца ако се растопи и поново охлади, може дуго да стоји и кад једном пробате куповаћете само домаће.
У сушару иду потпуно зрели плодови
– Ако ме питате који је период најбољи за брање шљиве, рећи ћу вам да наши произвођачи превише журе да осуше што више, али је осуше неквалитетно. Шљива стенлејка мора да се поцимава, или потреса тако да приликом потресања падају потпуно зрели плодови и само такве стављате за сушење. Дневно може да се осуши 1.100 кг шљиве – каже Драган Бељић.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
