Пре уношења у складиште, одмах на њиви или у међускладишту код повртара који имају такав простор, лук ваља пребрати, одвојити оштећене и болесне луковице, разврстати по величини, упаковати и тек тада складиштити. Код великих произвођача то раде машине, док повртари који имају мање површине то обављају ручно. Радници, који обавезно носе рукавице, прво одвоје све суве листове, одсеку лажно стабло и остале делове, нечистоћу (грудвице земље и каменчиће), па тек тада луковице сортирају према величини и пребацују на гомиле са којих ће се паковати у џакове, картонске кутије, или у гајбе.
Све ове послове ваља радити веома савесно. Треба имати на уму да свако окретање и премештање луковица ствара додатна оштећења, најчешће невидљива, која могу утицати на дужину чувања.
Сврха складиштења црног лука је продужење периода чувања и смањење губитака на најмању могућу меру. Из тог разлога је веома важно да параметри у складишту – температура и релативна влажност, буду одржани на нивоу који ће смањити ризик од клијања или развоја паразита, изазивача болести.
Оптимални услови за чување главица лука су: температура ваздуха у складишту нула Целзијусових степени, релативна влажност од око 85 процената и обавезна вентилација. Постоје и складишта са посебном технологијом досушивања и чувања лука. У њима се он чува у великим боксовима са решеткастим подом, и ту се луковице досушују топлим ваздухом загрејаним специјалним калориферима на 45 степени у току 24–48 часова, према потреби. После тога температура и влажност ваздуха се одржавају на том нивоу.
У зависности од количине која ће се чувати, лук се може складиштити на разна места. За недељне и месечне потребе у домаћинству чува се у остави, шупи, подруму… Нешто веће количине држе се у шупама или наткривеним објектима изграђеним од расположивих материјала, у којима може да се обезбеди добра природна вентилација, те тако и услови за досушивање љуске и спољног слоја и спречи развој болести. У оваквим складиштима лук може квалитетно да се чува један, највише два месеца, а пре изношења на тржиште ваља га поново прегледати и сортирати јер губици могу да буду и до 30 процената.
Веће количине на дуже време складиште се у објектима са принудном вентилацијом. У њима се главице просушују загрејаним ваздухом. Он се посебним каналима доводи до складишног простора, који може бити и металне мрежне конструкције. Ваздух се загрева у фази досушивања, а касније по потреби. Коришћењем једноставног диференцијалног термостата може лако да се оствари вентилација, али је потребно да спољашња температура буде нижа од оне у објекту. Оваква складишта су једноставне конструкције и прилично јефтина. Недостатак је што је трајање складиштења ограничено, а велики утицај има спољашња температура. У неповољним условима и при дужем трајању складиштења губици могу да буду и преко 30 процената. Поред тога, неопходно је и да се луковице пре изношења на тржиште поново прегледају и класирају.
Климатизована складишта су добро изоловани објекти, са грејачима ваздуха који спречавају измрзавање луковица, са нижом температуром складиштења – хлађење се остварује константним протоком ваздуха, и то су објекти са потпуно контролисаном атмосфером. Чување лука у оваквим складиштима је економски исплативо само ако се у њима чува и друго поврће. За градњу оваквих складишта потребна су велика улагања, а за остваривање услова складиштења и електична енергија.
У њима се лук дуго чува, лака је манипулација а накнадна сепарација скоро никада није потребна. Овакво складиште треба да буде за око један и по метар вишље од висине ускладиштеног поврћа, па се, према сетвеним површинама и планираном приносу, пажљиво планирају његове димензије.
Р. Д. Ј.
