Нема бразде без запреге и ралице, кажу у планинским врлетима југозападне Србије, где су и овог пролећа многе парцеле узоране онако како се то вековима уназад радило. У селима је све мање житеља, па власници запрега које вуку волови или коњи кажу да је све мање и посла.
– Данас оремо углавном за вртове, у којима мештани гаје кромпир и друго поврће за своје потребе. То су парцеле до највише 10-15 ари. На огњиштима су остали углавном стари, који се и поред терета година не одричу лако навика, а оремо и онима који викендом из града дођу у завичај. Кажу, најслађе им је поврће које су сами одгајили, а рад у повртњаку их рекeира и одмара – каже за „Добро јутро“ рабаџија Видоје Мандић из Драглице на Муртеници.
Доста имања је на стрмини због чега је рад са пољопривредном механизацијом готово неизводљив, а мештани када желе да у пар речи опишу своју муку у шали кажу да на њиховим имањима и „козе пасу под ручном“. Рабаџије и запрега су ту и када треба у њиву и ливаду истерати стајњак, привући тек покошено сено или припремити огрев, а зими очистити снег са пута.
Текст и фото: Жељко Дулановић
