Породица Гвозденовић из села Суморовац код Кнића обнавља своје вишевековно огњиште, али откупљује и суседна напуштена имања, како би оживела етно туризам. Почетна замисао Владимира Говзденовића је да сви они који немају село код баке и деке, могу да дођу на њихово имање и проведу викенд на селу, а да минимално потроше.
Владимир је радио и живео у Немачкој и схватио је у међувремену да својом грађевинском фирмом може да управља из родне куће у Суморовцу. Вратио се у Гружу и почео да откупљује околна имања, тик уз његово.
„То је некада све припадало фамилији Гвозденовић. Остале су само старе и трошне куће, којима је потребно реновирање. У пространим авлијама су столетна стабла и тишина. План је да свако може овде да дође и да се стационира код нас, постави шатор или приколицу, преноћи у кући, могу да понесу своју храну. То их неће коштати ни динар. Породица може да проведе дан на свежем ваздуху, у шетњи кроз оближњу шуму или да оде до потока“, каже Владимир Гвозденовић, али објашњава да има и своју рачуницу.
„Ми већ на свом матичном имању правимо домаћу, традиционалну храну и пиће за све посетиоце, који су чули за нас и ту видим шансу да се овај посао исплати. Они који не носе своју храну, могу да је купе код нас“.
Уз помоћ оца Војимира и супруге Маријане, већ сада су за намернике на столу увек домаћа погача, суво месо, ракија, свеже печење, слатко и џемови, туршија и ајвар. Оно што немају на свом имању купују од комшија из свог или суседних села.
„На тај начин не напредујем само ја, већ и комшије. Ширим сеоску економију. Локални произвођачи млека, сира или јаја добијају шансу да на кућном прагу продају своје производе. А верујте, гружански крај је пребогат здравом храном“, додаје Владимир.
Велику улогу у такозваном сеоском кетерингу преузела је Маријана, Владимирова супруга.
„Нисам раније правила зимницу или месила погаче и колаче. Била сам скептична да ли ћу то моћи. Али, уз мало стрпљења и подршке успела сам. Храна је увек свежа, здрава је и мами, не само мирисом, већ и на први поглед“, каже Маријана.
Гвозденова качара
Имање Гвозденовића је попут музеја. На пет хектара, сада њихове окућнице су објекти из различитих периода. Најстарији је из 17. века.
„На имању су остаци грађевине од камена. У турским књигама она је заведена као Гвозденова качара. Наш предак Гвозден, по коме и носимо презиме, овде је организовао разна окупљања. Претпостављам да су се ту одржавала прела и посела. А како је била у пореским књигама, претпостављамо да је била значајна и виђена у то доба. Памтим, кад сам ја био мали, да је она још била цела и да се ту комишало жито, али ју је зуб времена начео. Њу ћемо такође обновити и рестаурирати. Остале грађевине на нашем и откупљеним имањима потичу редом, од 18. па све до овог века“, каже Владимиров отац Војимир.
Обновом имања и старих кућа, као и развојем етно туризма, Гвозденовићи намеравају да сачувају и историју села. Куће ће задржати аутентични изглед, а Владимир планира да направи и музејску поставку старих ствари.
Текст и фото: Биљана Ненковић
