Текст и фото: Жељко Дулановић
Од плодова шипурка кува се чај који помаже при лечењу многих болести, а одлични су и за мармеладу и џем. Уз остале шумске плодове неизоставaн је састојак водњике, лековитог напитка горштака, док су трновите гранчице на којима расте добре за ватру испод роштиља. Гурмани кажу да су ћевапи, вешалице и друго месо, пржено на њима, укуснији од меса спремљеног на ћумуру.
Шипурак (Rosa canina) или дивља ружа, вишеструко је корисна биљка, без обзира на то да ли расте слободно у дивљини или се гаји плантажно. Мештанима планинских села је и додатни извор прихода.
Чај за превентиву, лек и опоравак
Његов плод у откупу јесенас се плаћао 80 до 100 динара за килограм, па су многи, у паузи између свакодневних обавеза, одлазили у бербу. Код нас успева преко 20 сорти шипурка, због чега је у природи широко распрострањен. Расте на свим типовима земљишта и надморским висинама, најчешће на шумовитим планинским пропланцима, на закоровљеним пашњацима и ливадама, поред река и путева.
– Шипурак расте као жбун и до три метра у висину. Стабло и гране пуне су му оштрог трња, које боде, гребе и цепа одећу, па га није лако брати. И поред тога, добар берач може да убере двадесетак килограма плода, а како у бербу обично иду читаве породице, зарада није занемарљива – кажу мештани.
Плодови шипурка права су витаминска бомба, због чега у планинским крајевима Србије готово ниједна кућа не чека зиму без њега. Поред витамина Ц, богат је и витаминима Б2 и К, као провитамином А и органским киселинама које му дају пријатан укус. Садржи и минерале попут гвожђа, калијума, фосфора, магнезијума. Због тога чај од шипурка делује окрепљујуће и посебно се препоручује као превентива код назеба или грипа, а пију га и они који су прележали болест и желе да убрзају период опоравка. Помешан са зовом, снижава повишену температуру, док се у комбинацији с наном користи код стомачних тегоба и дечјих пролива.
На каши и џему боља зарада
– Бере се од септембра па до средине зиме, све док га има на гранама, али су плодови који се уберу у рану јесен најквалитетнији. Шипурак који се сакупља за чај, требало би да буде тврд, и не потпуно зрео, за разлику од плодова који се сакупљају за пекмез. Уколико желите да га током зиме чувате за чај, шипурак се након брања обавезно просуши, што се може урадити на више начина, али је најбоље сушити га на промаји. Јако је важно да се плод не пресуши, али и да не остане сиров – саветује Јела Дулановић, која се бави сакупљањем лековитог биља.
И поред својих здравствених и нутритивних вредности шипурк дуго није био довољно искоришћен. Међутим, последњих година свест о његовом значају се полако мења, па се све више прилагођава комерцијалној производњи. На запуштеним њивама, на којима су се некада гајили кукуруз и пшеница, многи пољопривредници подижу плантаже и од производње шипурка оставрују солидне приходе.
– Као и код сваке биљне производње, и на шипурку је најбоља зарада у финалном производу. Зато га и не дајемо у сировом стању откупљивачима, већ га пасирамо у кашу, од које домаћице касније кувају џем, а од дела и сами правимо џем. Од килограма свежег шипурка добија се два литра каше, чија је цена ове јесени била око 120 динара литар. Тегла џема код нас је око 300 динара, а продајемо углавном на пијаци или путем интернета – каже старина Томислав Селаковић (84) из Сеништа.
Плаво прскање и једна мотика
Пуно се лакше и брже бере домаћи него дивљи шипурак, јер плодови код њега расту на младим гранама, на којима трње још увек није тако јако. Али, берба није једини посао у засаду: има доста да се ради и пре и после ње. Као и код малине, и код шипурка се секу старе родне гране, обично у марту, и остављају најбољи ластари. Пре него што излиста, засад се препрска раствором плавог камена, а саднице се у пролеће окопају и нађубре стајњаком – испричао нам је Томислав.
И поред свих његових добрих страна, мештани у овим крајевима шипурак и даље сматрају коровском биљком. Брзо се шири, па се верује да су домаћинству на чије се имање усели, кола кренула низбрдо, јер више нема ко да га обрађује. А, горштаци су на то посебно осетљиви, нарочито тамо где су на огњиштима остали само старци, а села се убрзано гасе. Кажу, вековима се крчило и „отимало“ од природе, како би могли да се прехране и укућани и стока, али је дошло „зло време“ и све опет зараста у шуму и коров.
– Од идеје на коју су дошли ћерка и зет после једног новинског текста, па до подизања плантаже прошле су пуне три године, управо због свих тих предрасуда. Питао сам их често, као и комшије мене, што да садимо трње у њиву, када га и онако има превише. Али сам ипак пристао, и нисам се покајао. Деца која живе далеко сада чешће долазе у село, а од плантаже има и материјалне користи – каже Томислав.
Две тоне на 60 ари
На падинама Муртенице која се наслања на Златибор, Томислав Селаковић на око 60 ари гаји хиљаду садница шипурка, сорте „лакса“ и „полимеријана“, а помажу му ћерка Ружа и син Стеван. Ове године је била пета берба, а просечан принос им је око две тоне са парцеле, што је солидно, с обзиром на то да се засад не наводњава. Сорте које гаје по карактеристикама плода најсличније су дивљем шипурку, кога у овим крајевима има доста.
И вино од шипурка
Од плодова шипурка може да се прави и вино, у коме су и након обраде сачувани сви његови корисни састојци.
Процес прављења вина је једноставан: у пола килограма изгњеченог шипурка додати пола килограма шећера, измешати добро и оставити да одстоји три сата. Након тога налити три литра воде и мешати све док се шећер не растопи. Течност потом пресути у велику теглу с поклопцем, затворити је добро и оставити да стоји шест дана на топлом месту. Током тог периода сваки дан промућкати теглу. Након тога процедити смесу из тегле и пити сваки дан по 300 мл. Рок трајања овако припремљеном вину је месец дана, а за то време треба га чувати у фрижидеру.
Витамин Ц се не губи кувањем
Плод шипурка користио се у народној медицини још у Старом веку, а прве записе о томе оставио нам је старогрчки лекар Гален. И Римљани су користили шипурак у лечењу и исхрани. Због веровања да се шипурком може излечити беснило као смртоносна болест, од које су у то време често оболевале животиње и људи, стари Римљани су ову биљку звали још и пасија ружа.
Данас, шипурак је у народу познат и као шипак, дивља ружа и шипурина. Како је наука доказала, витамин Ц, кога је највише, не губи се кувањем плода шипурка, већ дуго остаје присутан и стабилан у прерађевинама.
