Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ ODRŽAVANJE PLODNOSTI ZEMLJIŠTA I ISHRANA USEVA (1): Osnova proizvodnje na njivi i...

ODRŽAVANJE PLODNOSTI ZEMLJIŠTA I ISHRANA USEVA (1): Osnova proizvodnje na njivi i pod krovom

489

Održavanje plodnosti zemljišta i ishrana povrtarskih useva od suštinskog su značaja u svim sistemima proizvodnje, počev od konvencionalne, kao dominantnog načina proizvodnje u svetu, preko organske proizvodnje u Srbiji ili nekog od održivih sistema proizvodnje povrća u svetu: biodinamičnog, organskog, biološkog, ekološkog, sistema malih ulaganja, holističkog, permakulture. Dakle, osnova povrtarstva je uvek i svuda – održavanje plodnosti zemljišta i, naravno, pravilna ishrana.

Piše: Prof. Dr Žarko Ilin

Sistemi proizvodnje razlikuju se uglavnom po primeni mineralnih đubriva. U konvencionalnoj i integralnoj proizvodnji, ili u povrtarstvu po sistemu dobre poljoprivredne prakse dozvoljena je primena svih organskih, mineralnih i mikrobioloških đubriva, kao i svi načini za ishranu biljaka. S druge strane, u održivim sistemima, pre svega u sistemu organske proizvodnje, dozvolu imaju samo organska đubriva, i to ne sva.

Značaj kalcijum – karbonata

Da bismo pravilno ishranili biljku, moramo uvek imati na umu koje agrotehničke mere ćemo pripremiti, kako bi ishrana povrća dala maksimalne efekte. U povrtarskoj proizvodnji primenjuju se neke opšte agrotehničke mere, u koje spada i đubrenje organskim i mineralnim đubrivima, mikrobiološkim đubrivima, gasovanje, zelenišno đubrenje, kompost, glistenjak i niz drugih organskih đubriva. U specifične agrotehničke mere spadaju neke nove metode ishrane, pre svega fertigacijom. Na ovaj način, sem preciznog dodavanja potrebne količine hraniva, u zonu korenovog sistema dodajemo i vodu. Specifična agrotehnička mera hranjenja biljaka na bazi sume radijacije sprovodi se u plastenicima i staklenicima.

Potrebe u hranivima utvrđuju se na osnovu izgleda biljaka, analizom biljnog materijala i iznošenja hraniva po jedinici prinosa, što je opšteprihvaćeno pre svega u uzgoju biljaka u zaštićenom prostoru, a ova metoda sve više se primenjuje u svetu i kod nas i na otvorenom polju. Najtačnija, najpreciznija, ali nažalost, najskuplja i najdugotrajnija metoda je mreža postavljenih ogleda za đubrenje u različitim varijantama kod različitih povrtarskih vrsta. S obzirom na to da se radi o izuzetno skupoj metodi, koja mora da se planira i postavlja na različitim tipovima zemljišta, na različitim lokalitetima, pri različitoj obezbeđenosti zemljišta padavinama i navodnjavanjem, ova metoda se uglavnom primenjuje u naučno-istraživačkom radu. Na bazi prethodno postavljene mreže ogleda, sa đubrenjem se u širokoj proizvodnoj praksi primenjuje agrohemijska analiza zemljišta i na osnovu nje se određuje potrebna količina hraniva koje će se onda dodavati pod osnovnu obradu predsetveno i u toku vegetacije u više prihrana.

Većina povrtarskih vrsta zahteva slabo kisela do neutralna zemljišta, dok u kiselim zemljištima i zemljištima alkalne reakcije može doći do drastičnog smanjenja prinosa i različite mogućnosti usvajanja, na kiselim i slabo kiselim zemljištima mikroelemenata, a na alkalnim zemljištima kalcijuma, kalijuma i gvožđa.

Osim rN zemljišta, od izuzetnog značaja je sadržaj kalcijum-karbonata. Poželjno je da se nalazi u zemljištu bar u količini do 5 % i tada kažemo da se radi o slabo karbonatnom zemljištu. Bolji efekti u ishrani povrća se postižu kada zemljište sadrži 5 do 10% kalcijum-karbonata i tada kažemo da se radi o srednje karbonatnom zemljištu, a najbolje za povrtnjake je jako karbonatno zemljište s preko 10% kalcijum-karbonata u svom sastavu. Od sadržaja kalcijum-karbonata zavise vodno-vazdušne i toplotne osobine i, naravno, plodnost zemljišta, jer ovaj mineral bitno utiče na pristupačnost svih makro- i mikroelemenata tokom čitave vegetacije.

Najbolja ilovasta zemlja, bogata humusom

Od velikog značaja je i sadržaj humusa u zemljištu, koji zavisi od tipa zemljišta pa otuda razlikujemo peskovita, laka, ilovasta i teška, glinovita zemljišta. Sadržaj humusa može biti nizak, srednji i visok. Kod peskovitih zemljišta je nizak sadržaj humusa, manji od 1% , srednji sadržaj humusa je na nivou od 1 do 2,5%, a na lakim peskovitim zemljištima maksimalan sadržaj može biti tek nešto više iznad 2,5%. To znači da na ovim zemljištima moramo veću pažnju posvetiti ishrani, kako bismo uvek biljkama obezbedili dovoljnu količinu hraniva iz organskih i mineralnih đubriva, jer se mineralizacijom iz humusa neće moći tokom čitave vegetacije obezbediti dovoljna količina hraniva, pogotovo na peskovitim zemljištima s niskim sadržajem humusa, manjim od 1%.

Najbolja zemljišta za povrtarsku proizvodnju su ilovasta zemljišta sa visokim sadržajem humusa od preko 4%. Odmah iza njih su ilovasta zemljišta sa srednjim sadržajem humusa od 1,5% češće 2,5%, najčešće 3 do 4%. Najmanje poželjna su zemljišta s niskim sadržajem humusa, ispod 1%.

Od sadržaja humusa zavisi i sadržaj ukupnog azota. Kažemo da su zemljišta siromašna kada je sadržaj azota manji od 0,1%, a dobro obezbeđena zemljišta s vrlo visokim sadržajem humusa između 4 i 5% biće i dobro obezbeđena u azotu – sa preko 0,2%.

Krava daje najviše stajnjaka

Važan je i sastav stajnjaka, odnosno, sadržaj organskih materija. U proseku, stajnjak sadrži 0,4 do 0,5% azota, 0,2 do 0,3% fosfora i 0,5 do 0,6% kalijuma. Da bismo obezbedili dovoljne količine stajnjaka, treba da znamo da jedan konj godišnje proizvede 6 do 7 tona stajnjaka, krava 7 do 9 t, ovca 0,5 do 2,5 t, a svinja 1,5 do 3 t stajnjaka. U zavisnosti od površina pod povrćem i količine koje ćemo primeniti, možemo isplanirati potreban broj grla koji će nam tu količinu i obezbediti.

Agrohemijska analiza

Agrohemijska analiza zemljišta radi se leti, pre bilo kakvog đubrenja. Postoje dve metode: standardna, gde se uzimaju uzorci zemljišta u sloju od 0 do 30 cm, i u sloju od 30 do 60 cm za najveći broj povrtarskih vrsta. Međutim, tačnija metoda, pogotovo za ishranu povrća na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru, jeste uzimanje uzoraka zemljišta u sloju od 0 do 20 cm, sloju 20 do 40 cm i u sloju od 40 do 60 cm, pre svega zbog veoma slabe razvijenosti korenovog sistema kod većine povrtarskih vrsta. Bez obzira na to da li se primenjuje prva ili druga metoda, radi se i rN zemljišta, i to rN u vodi, i rN u KCL-u. Karakteristično je da je uvek rN zemljišta u vodi znatno veći od rN zemljišta u KCL-u. Jako je važno utvrditi sadržaj kalcijum-karbonata u procentima po slojevima, zatim sadržaj humusa u procentima po slojevima, potom sadržaj ukupnog azota po slojevima, kao i sadržaj fosfora i kalijuma u miligramima na 100 g zemljišta. Pošto je rN zemljišta od izuzetnog značaja za plan ishrane povrća, napravljena je precizna klasifikacija zemljišta prema rN vrednosti. Tako je zemljište jako kiselo pri rN vrednosti manjoj od 4,50, kiselo je pri rN vrednosti od 4,51 do 5,50, slabo kiselo pri rN vrednosti od 5,51 do 6,50, neutralna reakcija zemljišta je rN od 6,51 do 7,20, i jako alkalno zemljište je pri rN vrednosti većoj od 7,20.

Kontrola i mape plodnosti, plan đubrenja

Pre bilo kakvog đubrenja neophodno je uraditi kontrolu plodnosti zemljišta, i to se radi dijagonalno ili cik-cak po parceli, na površini do 5 ha, s uzimanjem uzoraka na minimum 25 tačaka. Pravi se prosečan uzorak, pri čemu uzimanje uzoraka može biti ašovom ili sondom ili u novije vreme uz pomoć specijalizovanih mašina koje direktno preko GPS-a određuju mesto za uzimanje uzoraka. Na osnovu ovih uzoraka prave se mape plodnosti zemljišta, na osnovu njih se pravi plan đubrenja, i to ne za celu parcelu, pošto ona neće biti uvek jednake plodnosti ni po površini ni po dubini. Radi se detaljno, a cilj je racionalna primena skupih organskih i mineralnih đubriva, mikrobioloških đubriva u toku vegetacionog perioda.

Svedoci smo da je azot izuzetno skup, jer je za njegovo dobijanje potrebna dodatna energija, i zato je važno znati kako pojedine povrtarske vrste reaguju na azot. Sve povrtarske vrste na osnovu zahteva prema azotu možemo podeliti u četiri grupe:

Grupa I

Jako izraženi zahtevi prema azotu

kelj

kelj pupčar

brokola

keleraba

mrkva

tikvica

mladi luk

Grupa II

Izraženi zahtevi prema azotu

cvekla

kupus

karfiol

brokola

rane

kupusnjače

keleraba

Grupa III

Umereni zahtevi prema azotu

krastavac

salatar

krastavac

kornišon

paradajz

crni luk

salata

Grupa IV

Mali zahtevi prema azotu

leguminoze

grašak

boranija

bob

rotkvica

(Nastavak u idućem broju)