Пише: Светлана Мујановић
До пре коју годину огрозд се у Србији мало гајио. Данашња деца, а и многи одрасли, скоро да и не знају како изгледа плод, а камоли воћка огрозда, a некада је уз плот, на крају сваке сеоске баште, растао понеки жбунић ове чудотворне воћке, од чијих су плодова наше баке припремале сок и слатко, незаборавног укуса и мириса. У Русији и Европи, посебно у Енглеској, Холандији, Немачкој, Чешкој и Пољској, ово воће заузима велике површине, даје обилан род и представља значајну индустријску сировину.
Занимљиво је да плод огрозда долази у различитим нијансама жуте, зелене, црвене или црне боје, а може бити округлог, овалног, крушкастог или сасвим издуженог облика. Најслађи од свих је огрозд црвене боје. Зрео плод овог воћа обично је спреман за брање у јулу. Интересантно је и то што се у једном грму могу заједно срести и киселкасти и веома слатки плодови, али сваки од њих садржи мноштво малених јестивих семенки.
Не бира земљиште, а не воли жегу
Последњих година, с развојем свести о благодетима бобица овог воћа за људски организам, огрозд се враћа у наше баште и на окућнице. Колики је значај узгоја огрозда у Европи може се наслутити по називима као што су “европски северни виноград”, “немачко грожђе”, “цариградско грожђе”
Како је садња воћки у овом месецу још увек у пуном јеку, није наодмет да вас подсетимо на то због чега би ваљало да се и у вашем врту нађе понеки жбунић огрозда, како да га и где посадите и како да га гајите. Не заузима пуно простора, а веома је корисна воћкица.
Огрозд (Ribes grosularia)врста је воћа из рода рибизли, вишегодишњи жбун средњег раста који почиње да рађа друге, а пуну родност даје у периоду од пете до осме године. У просеку живи око 15, али уз правилну негу може доживети и 20 година.
То је воћка скромних захтева. Отпоран је на ниске температуре и у време дубоког зимског мировања издржи и до -25, а измрзава на -35 степени. Ипак, не одговарају му нагла захлађења у време цветања, јер је у таквим условима оплодња цветова смањена, а плодови који се и заметну остају ситни и неквалитетни. Иако му не шкоди зима, огрозд је осетљив на летње жеге. Високе температуре, у условима ниске релативне влажности, остављају ожеготине на листовима, а неретко и на плодовима који делују као да су печени, и остају кисели и пуни камених ћелија.
Огрозд не подноси забарена места и висок ниво подземних вода, јер у таквим условима страда и суши се. При избору места за узгој ове воћке треба водити рачуна о локалним приликама. На вишим местима ваља бирати јужне и југоисточне положаје, а на нижим локалитетима северне и северозападне. Огрозд није велики потрошач воде. Довољно му је 800 мм падавина током године, под условом да су правилно распоређене. Када су лета дуга, сува и топла, влага се надокнађује наводњавањем. И захтеви према земљишту су прилично скромни. Добро и редовно рађа и када се гаји на тежем, иловасто-песковитом земљишту, које је умерено влажно и хладно и у којем се не задржава вода, али не подноси песковите и јако топле терене. Најповољнији су засењени положаји, изложени циркулацији ваздуха и заштићени од јаких ветрова.
Саднице из положеница
Када се гаји на већој површини, бира се парцела са добро дренираним земљиштем, очишћена од корова, на коју се растури 500 кг/ха НПК ђубрива у којем је однос азота, фосфора и калијума 7:20:30 и заоре, најбоље на дубину од 40 цм. После дубоког заоравања минералних ђубрива уноси се и плиће заорава 10 тона стајњака по хектару. На мањим површинама и на окућницама, на месец пре садње ископају се јамићи, димензија 40x40x40 цм у њих убаци шака-две минералног ђубрива, мало нагрне земља, дода стајњак и опет загрне, да корен не би дошао у контакт са ђубривом. Када се земља и ђубриво слегну, може да се сади.
Иако се могу купити готово у сваком рсаднику, нове саднице могу се лако произвести од жбуна у сопственој или комшијској башти. У вегетативном размножавању користи се неколико метода: ожиљавање зрелих и зелених резница, положеницама, дељењем жбуна… Ожиљавање зрелих резница у већини случајева не даје добре резултате, те се и не практикује. Дељење жбуна ретко се користи, и то само у случајевима када га треба пренети или када је реч о сорти изузетне вредности. Најкориснија метода размножавања огрозда је ожиљавањем положница.
За ово су погоднији млађи жбунови који имају дугачке гране које се лако могу положити. Од њих се добија већи број садница. Током лета гране се положе у ископане јамиће или каналиће, нагрне земља и у пролеће резнице одвоје од „мајке“ и, ако имају слаб корен, пресаде у импровизовано растило и ту оставе до следеће јесени. То се ради и с изданцима који се појаве око жбунова. Овако добијени ожиљени изданци користе се као садни материјал. Осим хоризонталних положница, користи се и метода вертикалних, уз загртање, као и код хоризонталних. Успех у ожиљавању зависи пре свега од времена загртања и сталне влажности земљишта којом су загрнуте. Огрозд се може размножавати и семеном, али то се ради углавном у процесу селекције.
Када се нове биљке производе из резница, оне се скрате на 30 цм и саде дубоко у бразде или јарке, на размаку нешто више од пола метра између редова и осам до 15 цм у реду. Пупољци и трње у доњем делу се уклањају, а оставља се четири до пет вршних пупољака.
Садња у јесен и редовна резидба
Огрозд се сади се у јесен или, ако је време погодно, зими. Пролећна садња се ретко практикује. Јесења садња је најбоља јер се из пролећне, због честих ветрова, земљиште брзо исуши па је проценат примања садница мањи него ујесењој садњи. Сади се на дубину нешто већу него што су „саднице“ биле нагрнуте због ожиљавања. После садње изданци се орежу на 3 до 5 окаца. На јако осунчаним местима огрозд се сади као међукултура или се у његов засад посади неколико редова високих воћака ради засене. Може се узгајати у облику жбуна, кордуница или живе ограде (шпалира).
Сваке зиме скраћују се развијени леторасти на половину или трећину дужине, до основе се уклањају слабо развијене, старе и закржљале гране, као и оне које су слабо родне. На жбуну се остави шест до осам грана, старих три до шест година с више родних гранчица које дају главни род, а живе просечно две до четири године
Шароликост сорти и боја
На селекцији огрозда у свету је много рађено. То, као и чињеница да се у Русији узгаја још од 12 века, говори о вишестолетном одабирању најбољих жбунова и стварању што бољих сорти. А када су почеле да се производе висококалемљене саднице, избор је постао веома широк. Узгајане сорте огрозда самооплодне су, мада, по неким искуствима, при опрашивању са стране даје веће приносе. Лепо је када се гаји у свим бојама: златножута, зелена и црвена.
Жута, најранија сорта пореклом је из Енглеске, има изузетно бујан жбун, а гране су трновите с троструким трњем, врло ретко с појединачним, што му ограничава ширење и масовнију производњу. Цвета рано, те и плодови сазревају међу првим у групи бобичастог воћа, али и поред тога не страда од касних пролећних мразева. Отпорна је на ниске температуре. Изузетно родна сорта, плодови су средње крупни до ситни, округласти или овални, мат-жуте до златножуте боје, слатки, сочни и ароматични, а сазревају у првој половини јуна. Покожица је танка и покривена ситним мрљама. Занимљива је за узгој, не само због раног зрења, већ и због отпорности на мразеве и болести.
Зелени феник или Голиат најраспрострањенији је у Русији и у земљама Средње Европе. Образује доста јак, широк и бујан жбун. Веома је родан. С развијених, бујних жбунова може се набрати и до 30 кг бобица. Иначе, то је веома родна сорта, по једном хектару може се набрати и по 15 до 17.000 кг крупних до средњекрупних плодова. Покожица је зеленкасте боје с испреплетеном нерватуром, а у технолошкој зрелости мења боју и прелази у жућкастоцрвенкасту. Отпорна је на ниске температуре. Може се користити за све облике прераде, као и за потрошњу у свежем стању.
Хаутонје најраспрострањенија сорта и у Европи, и у САД, јер је потпуно отпорна на паразитну гљиву проузроковача пепелнице. Жбун има јак, усправан положај, образује пуно грана и изданака. Отпоран је на ниске температуре. Изузетно је родна, цвета скоро истовремено као и остале узгајане сорте, али процес сазревања плодова је нешто дужи од осталих па за бербу пристиже касније. Плодови су крупни до средње крупни, укусни, погодни за разноврсну употребу у преради за свежу потрошњу.
Поред ових изузетне резултате дају и следеће сорте, које се узгајају у свим крајевима Европе: „Whinham’s Industry“, „бели тријумф“, „руска“, „рубин“, „Green Gem“, „северни виноград“, „орегон“ и др.
