Као у бајци о Ивици и Марици, које је зла вештица привукла кућом од чоколаде, слаткиша, бомбона и разних ђаконија, пажњу гурмана на друштвеним медијима привукли су чаробни медењаци Новосађанке Оливере Ковић, познатије као Олга Николајевна, филигрански деликатни у својој лепоти, а по причању оних који нису могли да им одоле, укусни и заводљиви.
Олга Николајевна је медицинска сестра, ради у ургентном пријему Опште болнице Врбас. Путује сваки дан на посао из Новог Сада, нашла је слободно време и одлучила да се креативно изрази на овај начин.
Да је начин успешан, тврде њене муштерије и љубитељи ових слаткиша, који о њеној производњи шире добар глас, што се, када су у питању овакви креативни послови, показало као најпоузданија маркетиншка метода.
Све је почело захваљујући телевизији
– У дугим зимским досадама некако смо се ћерка Исидора и ја закачиле за емисију „Бритиш бејк оф“, такмичење кувара аматера. Посматрале смо како се све то прави, било нам је баш инспиративно, и онда сам одлучила да те џинџербред колачиће направим за Нову годину. Погодилло се да сам у децембру прошле године била на годишњем одмору и решила сам да их направим и видим куда ће ме то одвести. Направила сам медењаке, највише гледајући туторијале на Јутјубу: како се најбоље пеку, како се прави ројал ајсинг – смеса којом се медењаци украшавају. Прве примерке сами смо појели и јако су нам се допали.
Као и свака твитерашица, Оливера је свој рад поставила на ову друштвену мрежу, не слутећи да ће се оно што је направила и фотографисала људима допасти до те мере, да су почели од ње да поручују медењаке за посебне прилике.
– Твитер је моћан медиј, а ја имам завидан број пратилаца, кренуло је ретвитовање, лајковање, и почеле су да ми долазе наруџбине, иако испрва нисам имала намеру да ове медењаке правим за неког другог. Како сам имала још неколико дана годишњег одмора, прихватила сам се задатка, и тако је све почело. До Нове године имала сам толико наруџби да нисам знала где се налазим. Срећом, цела породица ми је помагала, сви смо били укључени у посао. Ћерка Исидора ми је помагала да месим, она и снаја Ивана кренуле су да воде друштвене мреже, направлили смо профиле, а син Душан радио је фотографије.
Онда смо размишљали о томе како ћемо да назовемо ту нашу малу производњу, наш мали погон, па смо се одлучили за „Медену фабрику“, пошто смо се буквално осећали као да смо некој фабрици.
Ова мала породична фирма од тада сложно ради, а Оливери посао не пада тешко, иако ради у сменама и путује за Врбас сваки дан.
– Најлепши део у свему томе је што ми је кућа мирисала на ђумбир и цимет. Није новац оно што вас покреће да радите, већ уживање у послу. Највише посла имам за време празника: Божића, Нове године, Ускрса, Дана заљубљених, буде ту и прослава рођендана или неких компанијских забава, али и свадби. Ипак, највише посла буде пред породичне празнике.
Нема чаробног рецепта
– Како се праве џинџербред колачи нашла сам на Јутјубу, а рецепт је универзалан, само што га поједини кувари прилагођавају сопственом укусу. Чувени човечуљци праве се од брашна, јаја и много меда, ђумбира, цимета. Ја од тог рецепта не одустајем, а набављам искључиво проверене намирнице. Мед купујем на истој тезги на пијаци, не поигравам се с рецептом и углавном су сви задовољни укусом.
И док од рецепта не одступа ни за мрву, Оливера се поиграва с идејама о облицима и начинима украшавања.
– Прво се медењаци испеку, а потом морају да се охладе. У међувремену се одлучим, као неки кројач, за облик, идеју, а потом направим ројал ајсинг за декорисање. Изаберем које ћу боје да користим, направим ајсинг, обојим га и кренем. У суштини, гледам да одговорим захтевима наручилаца, нарочито ако пожеле неку тему, али одговарам на свој начин. У почетку нисам имала ту слободу па сам морала мало да се угледам и на друге, да посматрам како други раде, да скидам начин рада, технику, фазоне. Сад сам већ почела да се играм, већ сама измишљам све што урадим.
За посао је потребна љубав и искуство
– Цртање по колачу, такозвани пајпинг, мора да се увежбава. Постоје различите врсте ројал ајсинга, а разликују се по густини и намени. Треба доста стрпљања, упорности и вештине за цртање, али је основа свега у рецепту за ајсинг, и ту не сме да се погреши.
А да је за израду ових колачића, поред вештине, потребна и машта, потврђује нам наша саговорница која је калупе у почетку куповала по разним радњама, а онда је решила да их сама прави, секући и обликујући алуминијумске тацне. Тиме решава два проблема: онај финансијски и компликовани процес куповине калупа у радњама пластике и преко Алиекспреса, али и онај креативни, пошто сад не постоји облик којем она не може да доскочи.
-Нема добре породаје без добре презентације, а за то су највише задужени син и снаја. Син обрађује фотографије пошто је графички дизајнер, а сви су се ангажовали и помажу да би наша мала фабрика функционисала – прича Оливера. – Свако учествује колико може, Исидора је будући новинар и похађала је курс интернет-маркетинга, па је обратила пажњу на неке штосеве које ја не знам а који су нам помогли да будемо видљивији. Тако сам успут сазнала доста о циљним групама и начинима оглашавања и презентације производа.
– Кад сам почела, дала сам себи рок од годину дана, да видим куда ће ме то одвести. Нисам желела да реагујем исхитрено, већ да видим којом ће се динамиком све одвијати. Искрено, до сада нисам имала неку значајну паузу, стално је то нешто капљало. Моји медењаци најчешће иду у иностранство: САД, Кина, Грчка, Швајцарска, Аустрија. Радила сам и за један међународни конгрес у Београду, и то колаче с хемијским формулама – каже Оливера, истичући да су медењаци били потпуни хит, нарочито колачићи с формулама допамина и серотонина.
– Цео живот нешто радим јер ја не умем да седим. Морам нечим да се окупирам и стално радим нешто креативно: од сликања, преко накита, до медењака. За сада сам ту, видећу докле ће ме држати. Волим да правим медењаке, али нисам ни постала жртва свог успеха. Поједемо тест колачиће, и то оне које не прођу оцену наше комисије, али тога не буде много. Тек да се засладимо – закључује наша саговорница.
Рок трајања – док се не поједу
– Једном испечени и украшени медењаци могу да стоје неограничено дуго – каже Оливера Ковић. – Нашла сам податак да медењаци могу да стоје годину дана у затвореној кутији. Ипак, љубитељима мојих производа увек кажем да их чувају шест месеци, за сваки случај. У суштини, они су трајни као и сваки кекс у продавници, нарочито ако су добро запаковани. Мед је природни конзерванс и због тога ови колачи могу дуго да стоје. Мада, искрена да будем, најчешће стоје тек толико док се не поједу.
И.Р.
Добро јутро број 570 – Октобар 2019.
